Tijana Miljković je rođena 1992. godine u Kraljevu gde je završila Gimnaziju, a zatim i Filološki fakultet u Beogradu. Pisala je tekstove na temu umetnosti za različite portale (Bistro, 7 umetnosti, itd). Bavi se i pisanjem pesama. Njena razmišljanja o kraljevačkom Oktobru odlučila je da podeli sa čitaocima našeg portala.

Nema slučajnih građevina, ni spomenika izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema ni slučajnih rušitelja tih istih građevina i spomenika čije je najrazornije oružje zaborav i nepoštovanje često vlastitih predaka rekao je Ivo Andrić, čijim mudrim i istinitim rečima često pribegavamo.

14. oktobar  verovatno je najtužniji dan za grad Kraljevo i okolna mesta koja su sa gradom povezana.  Ukoliko treba da iskažemo jedno drugačije viđenje ovog dana kroz stavove mladih ljudi koji u Kraljevu žive, školuju se ili rade, pred sobom imamo nimalo laku dužnost. Dužnost je možda čak i preslaba reč, jer nastradali u streljanju 1941. godine zaslužuju da ih uvek spominjemo i sećamo ih se. Međutim, teško je uopšte govoriti na temu, a još je teže izraziti ulogu novih generacija u njoj s obzirom na proteklo vreme.

Negde je odmereno 50 godina nakon čijih bi proticanja događaj postao deo istorije, što znači da se u našem slučaju broj godina itekako uvećavao i produbljivao naš odnos prema prošlosti koju mi sami lično nismo doživeli. Naravno da je za sve nas rat mera svih užasa koji mogu da zadese jedan narod. Kroz časove istorije kao školskog predmeta slušali smo o tolikim ratovanjima širom sveta kao i o onim koji su pogađali i našu zemlju. Učili smo lekcije, sa razumevanjem ili napamet, kroz koje smo sticali prilično ohladnelu viziju govoreći godine, pojedine ličnosti, mesta borbi. Te podatke smo potom zaboravljali pa je od znanja ostao samo njegov antonim neznanje, jer kada bismo morali da svojim rečima predstavimo ratna dešavanja na neki prisniji način, ostao bi veliki znak pitanja ispred i iza našeg izlaganja.

Kada je reč o konkretnoj tragediji, streljane ljude ne pamtimo, živeli su mnogo pre nas, i iako saosećamo sa tužno i nepravedno oduzetim životima, postoji ta distanca prema nekome koga nismo nikada lično upoznali niti nam je bio blizak. Naravno da postoji memorijalno-spomenička celina kroz dostupne podatke, fotografije, lične predmete žrtava kao i mesta za sećanje na njih. Svima nam je dostupna, da se sa njom upoznamo i približimo ličnostima ubijenih. Ovakvih odmazdi bilo je previše, nije trebalo biti nijedne. Zbog toga su svi oni predstavljeni kao deo porodičnog i društvenog kruga kako bi se stvorila sveobuhvatna slika ljudskog stradanja i dodatno osudio masovni zločin protiv čovečnosti.

Treba izdvojiti svakog ponaosob, svaku ženu, mladu osobu, muškarca i zamisliti da je to mogao biti neko vaš kao što nekome i jeste bio. Mi koji smo došli kasnije ali koračamo istim putevima kojima su nekada ti ljudi koračali i ne sluteći kakva će ih nesreća zadesiti  moramo negovati kulturu sećanja i ne smemo izgubiti u borbi sa vremenom koje ima moć da je tako lako izbriše.

Bez obzira na naša godišta i na činjenicu da sada živimo u daleko uljuljkanijem svetu nego što su naši vršnjaci tada živeli, sa zrelim poštovanjem moramo pristupiti streljanju. Kada za sobom ostavimo sve školske časove istorije, ostaje nam životni čas u kojem ne smemo omanuti i čuvati u svesti individualnost oktobarskih žrtava, koje su žrtve ne samo u tom mesecu i tog datuma nego i inače i koji se nikako ne smeju svoditi na samo brojčani podatak.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.