Javni prostor u kome bi ,u jednoj lokalnoj zajednici,trebalo da se odvija dijalog njenih odgovornih predstavnika izabranih na lokalnim izborima i građana zainteresovanih za rešavanje problema trebalo bi da čine Skupština lokalne samourave pre svega, zatim udruženja građana, potom mediji i ,u novije vreme,društvene mreže. Ovo ,naravno, nije konačni spisak aktera dijaloga u jednoj lokalnoj zajednici koja pretenduje da se razvija i bude održiva,a učešće reprezenata politički stranaka u dijalogu sa unapred definisanim temama,u takvom javnom prostoru, je itekako poželjno.
Svedoci smo,na žalost, da je javni prostor za dijalog ,iz godine u godinu,sve manji i manji,sa sve manje i manje aktera zainteresovanih za bilo kakav razgovor, o opštim interesima i problemima lokalne zajednice zasnovan na pravilima,podacima i argumentima.
Akteri političkih procesa, a pre svih vladajuća stranka i njeni koalicioni partneri, godinama unazad neguju različite načine komuniciranja sa građanima, koriste različite komunikacijske alate i kanale,kako bi građanima, a zašto ne reći, odagnali svaku pomisao da se angažuju u tom dijalogu u javnom prostoru, a samim tim i u društvenom životu zajednice kojoj pripadaju. Osim kao pripadnici stranke bespogovorno lojalni stranačkom vrhu.Kako onom na nacionalnom tako i onom na lokalnom nivou.
U održanju takvog poretka stvari nesvesno im ,ali zdušno, pomaže i većna opozicionih stranaka.I zaista je svejdno da li je ta „pomoć“ plod njihovog činjenja ili ne činjenja ako je i jedno i drugo ,u velikom broju slučajeva, plod njihove nedovoljne kompetentnosti i/ili slabe organizovanosti.
Po tom pitanju,ni Kraljevo nije izuzetak u odnosu na druge lokalne sredine u Srbiji.
Brojni su primeri iz zadnje decenije kojima bi smo mogli,argumentima, potkrepiti konstatacije o izostajanju dijaloga u javnom prostoru Kraljeva,ali zadržimo se,ovoga puta,samo na najsvežijem.
Ne samo zbog toga što je svež već i zbog sadržaja, inteziteta ,načina i forme tog „dijaloga u javnom prostoru“,koji se ovih dana pretvorio u nešto nezapamćeno u novijoj političkoj istoriji grada na Ibru.
Radi se o raspravi o statusu i daljoj sudbini „Apotekarske ustanove Kraljevo“.
Vodeći se srpskom opšte poznatom maksimom „Vlast kad oće može sve“ ,vladajuća koalicija u Skupštini grada Kraljeva rešila je da „reši“ problem poslovanja Apotekarske ustanove Kraljevo čiji je osnivač. A problem,koji je generisan izmenama propisa iz 2012.godine čija je suština,u najkraćem, izlučivanje apotekarskih ustanova kao samostalnih subjekata iz sistema zdravstvene zaštite u Srbiji , ogledao se u sve težem izmirivanju obaveza prema dobavljačima uzrokovanom padom prometa i prihoda.To rešenje problema videli su ,uvažavajući i mišljenje Upravnog odbora ove ustanove od 2.2.2024.godine,u davanju 8 objekata u desetogodišnji zakup uz obavezu zakupca svih objekata da preuzeme sve zaposlene u tim objektima.
Neuobičajena ekspeditivnost nadležnih u postupanju prilikom „rešavanja“ problema poslovanja Apotekarske ustanove Kraljevo, izostajanje takve ekspeditivnosti postupanja u slučaju predhodnog gubljenja prava korišćenja prostora najprofitabilnijeg objekta Apotekarske ustanove,što je,van svake sumnje, dodatno otežalo poslovanje kao i razumljivi strahovi zaposlenih bili su povod da udružena kraljevačka opozicija ,čijih je 30 odbornika preglasano na famoznoj majskoj ,četvorodnevnoj sedici Skupštine grada stupi u akciju….
I tako je, po našem mišljenju, jedno klasično pitanje sektorske javne politike (status pojedinačne ustanove), legitimnim aktivizmom opozicije, ali sa ne baš snažnim argumentima, izdignuto na nivo horizontalne politike koja ,po pravilu,obuhvat šire teme koje utiču na više sektora istovremeno.
Ova „rokada“ je bila moguća upravo zbog onoga o čemu smo pisali na početku ovog teksta – višedecenijskog izostajanja dijalog odgovornih predstavnika zajednice izabranih na lokalnim izborima i građana zainteresovanih za rešavanje problema te zajednice.
Udružena kraljevačka opozicija,znajući za već citranu maksimu „Vlast kad oće može sve“,svesna nepostojanja adekvatnog javnog prostora za dijalog jer to Skupština grada svakako nije ,zbog bespogovornog poštovanja stranačke discipline odbornika vladajuće većine koja ne slabi pred snagom argumenata ako oni dolaze „s one strane“, posegla je za jednim legitimnim pravnim sredstvom.
Reč je o izjašnjavanja na referendumu i pravu učešća građana u narododnoj inicijativi u skladu sa rešenjima relativno novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi („Sl. glasnik RS“, br. 111/2021 i 119/2021)
Udružena kraljevačka opozicija, „pojačana“ delom zaposlenih u Apotekarskoj ustanovi koji su u strahu za svoj dalji radni status, uspeva da se organizuje, i u uslovima neverovatno velikih vrućina tokom leta prikupi i predsedniku Skupštine grada Kraljeva preda 10.957 potpisa građana.To je više od 9.897 overenih potpisa koliko ,po mišljenju Ministastvo državne uprave i lokalne samouprave objavljenom u septembru, treba uz zahtev za održavanje lokalnog referenduma.
Neko ili „nešto“ je tada pokrenulo čelnike kraljevačkih naprednjaka da stupe u akciju i po svaku cenu onemoguće održavanje lokalnog referenduma.,kršeći pre svega stav 2. člana 65. Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi koji glasi. „Građanin se može samo jednom potpisati na listi potpisnika narodne inicijative, a dati potpis se ne može povući.“
Atmosfera koja je pratila aktivnosti i pozicije i opozicije u Kraljevu oko ovog pitanja bila je ,sve do ovoga trenutka,manje više uobičajena posebno za aktere s obe strane političkih šanaca i one pažljivije pratioce lokalne politčke scene već oguglale na svakojake međusobne verbalne uvrede pozicije i opozicije. Što kroz učestala saopštenja Gradskog odbora kraljevačkih naprednjaka i njegovog predsednika i aktuelnog gradonačelnika koja obiluju skaradnim i uvredljivim izrazima, što kroz odgovore pojedinih kraljevačkih opoziconara na društvenim mrežama,koji se ,takođe, ne mogu baš podičiti svojim jezikom i stilom u toj komunikaciji.
A onda je osvanuo ponedeljak 21.oktobar 2024.godine kada je jednim učinjenim potezom,kojom je, imajući u vidu da se radi o oktobru ,mesecu kada se Kraljevo i susedni Kragujevac sa tugom i bolom sećaju svojih stradalnih dana iz oktobra 1941.godine, izgubljena svaka mera u kraljevačkoj politčkoj areni.
Od strane ,za sada nepoznatih lica, prepoznaljivog političkog rukopisa već viđenog u brojnim slučajevima u glavnom gradu poput,recimo,slučaja „Miloš Francuz“ oblepljeni su delovi grada i prostorije Udruženja starosedelaca Kraljeva i okoline plahatom zaista uvredljive sadržine.
Na tom sramotnom plahatu čelnik koalicije grupa građana Ivan Matović-Starosedeoci, Novo lice Kraljeva,Ne damo Ibar,spasimo Studenicu, inače učesnik rata1999.godine, predstavljen je kao ustaški vojnik uz portret poglavnika monstruozne Nezavisne države Hrvatske Anta Pavelića. Sve to začinjeno i ne manje sakaradnim plahatom na kome je on predstavljen i kao nasilnik koji tuče ženu.
Tajming i intezitet ove sramne aktivnosti ukazuje na zaključak da su se „neki i negde“ duboko zabrinuli da se „kraljevački pelcer“ uspešnog prikupljanja potpisa za održavanje lokalnog referenduma „ne primi i presadi“ i u druge gradove i opštine po Srbiji.
Aktuelna politička scena Kraljeva podseća na zatvoreni ekspres lonac kome ne radi „sigurnosni ventil“ a vatra na kojoj se nalazi podlaže li se podlaže…
Taj „sigurnosti ventil“ koji ne radi se zove demokratski dijalog sa građanima i njihovim reprezentima u lokalnom parlamentu. U institucijama i javnom prostoru.
U Kraljevu ima apoteka ,ali izgleda,da bez novih lokalnih izbora nema leka za neznanje, primitivizam i bahatost odgovornih!
