Reakcije na ,takozvanim, društvenim mrežama na nedavno vandalsko  rušenje  spomenika  Jovanu Kursuli u Kraljevu,u parku kod Pljakinog šanaca, ukazuju jednako kao i sam čin vandalizma, na  zabrinjavajuće stanje kolektivne svesti u našem društvu , u lokalnoj zajednici pre svega.

Jedan takav, vandalski, čin učinjen pod okriljem noći od strane ,za sada, nepoznatih počinilaca poslužio je kao „okidač“ za brojne reakcije na ,takozvanim, društvenim mrežama.

Zbog praznika ,verovatno, ili pak zbog traženja pravih  formulacija u odgovoru izostala je adekvatna reakcija nadležnih  organa lokalne samouprave i institucija , ne računajući pri tom izjavu  za medije direktorke javnog preduzeća  za uređivanje građevinskog zemljišta „Kraljevo“.

Ali zato na ,takozvanim, društvenim mrežama nema odmora!

Tamo je već „presuđeno“ počiniocima vandalskog rušenja spomenika  a bogami je „započela i njegova obnova“ .

Žalosno što se  u temelje te „obnove“  srušenog spomenika znamenitog junaka iz bitaka za oslobađanje Srbije od  petovekovne turske okupacije tokom I  srpskog ustanka, na tim ,takozvanim, društvenim, mrežama  „sipa“ neviđena količina neznanja i agresivne mržnje.

Tamo  ,u  inim komentarima, možete  pročitati svakojake teorije i nebuloze o korenima i uzrocima koji su doveli do čina rušenja spomenika Jovana Kursule. Njihov zajednički imenitelj je neznanje i nerazumevanje zasnovano  na  nemogućnosti da se povezuju uzoci i posledice u društvenim procesima.

Agresija u odgovorima na takozvanu polemiku na ,takozvanim, društvenim mrežama prema drugačijem mišljenju  je nezaobilazni začin ali i indikator zabrnjavajućeg stanja kolektivne svesti u našem društvu , u lokalnoj zajednici pre svega.

Uzroka tome je mnogo ali dominatni su oni narativi  širenja netrpeljivosti i agresije prema svemu drugomislećem kojima nas svakodnevno bombarduju  sa zvaničnih mesta ,preko  javnih glasila pre svega a i preko ,takozvanih društvenih mreža.

Lek tome  je u obrazovanju i promovisanju kulture dijaloga  zasnovane na  toleranciji  za drugačije mišljenje.

„Lekari“ bi trebalo da budu  družavne,obrazovne i verske  institucije,odnosno  nosioci pozicija moći unutar njih.

U primeni „leka“ treba koristiti i ,takozvane, društvene mreže ,ali što manje .Prednost treba dati dijalogu i informisanju realnih aktera društvenih procesa u lokalnoj zajednici sprovodeći ih  na licu mesta.

Za početak možda treba razmisliti i ovogodišnje obeležavanje dana Svetoga Save kao utemeljivača i zaštitnika školstva u Srbiji, u Kraljevu organizovati ,za učenike više škola istovremeno, u parku kod „Pljakinog šanca“.

Tu bi se učitelji,nastavnici,profesori i sveštenici zajednički  obratili okupljenim učenicima sa porukama i poukama kako o Jovanu Kursuli,junaku i megdandžiji  tako i  o onim  koje govore o potrebi i značaju očuvanja  spomen obeležja iz naše prošlosti.

Neka ih tom prilikom upoznaju i sa rečima  Marka Miljanova Popovića, još jednog srpskog junaka  i barjaktara, poreklom iz Crne Gore koji je najsažetije definisao šta je junaštvo rekavši: Junaštvo je kada sebe branim od drugoga,čojstvo je kada drugoga branim od sebe!

Izostane li takva „terapija“  oskrnavljeni spomenik Jovanu Kursuli biće samo jedan od stotina drugih već oskrnavljenih  spomen obeležja različitim ličnostima (i događajima) širom naše domovine, koji su padali, kao prve žrtve, našeg četri decenije dugog ,vrludavavog,tranzicionog putešestvija iz ,takozvanog jednoumlja u takozvano demokratsko, pluralno društvo.

Bez takvih pouka taj naš dugi ,vrludavi put (po)trajaće još četri decenije a na njemu će, sudeći bar prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, biti sve manje „putnika“.