Bliskog i dragog prijatelja Dragana Pešića ubedio sam da uđemo u avanturu iznalaženja novog grafičkog dizajna za Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji nekako odmah posle bombardovanja 1999. godine. Bio je to 23. festival. Od tada pa do 36. izdanja, Dragan je grafički dizajnirao 13 festivala dajući, usuđujem se da kažem, neka od svojih najboljih ostavrenja u bogatoj karijeri. Uostalom, dva postera za, sada već ne znam koja festivalska izdanja, dobila su značajne nagrade na međunarodnim izložbama. Logo Festivala koji je on napravio koristi se i dan danas. Godinama sam pokušavao da ga privolim da dođe na festival, da napravimo izložbu, da ga ljudi upoznaju a, bez preterivanja, svi su bili oduševljeni njegovim rešenjima, ali on to nikada nije, i pored našeg velikog prijateljstva, hteo. A lagao je svake godine. Tek 2006. godine kada je za plakat 29. Festivala filmskog scenarija dobio nagradu na izložbi u Čačku pristao je da napišem, za katalog, tekst o njemu. Bez ikakvih intervencija prenosim ga ovde, jer ništa, ni danas, bolje ne bih umeo da kažem o tebi, moj Dragančo.
Skoro sasvim obična priča
O slikarima sam retko pisao. Mnogo češće sa njima sam vodio beskrajne razgovore i pio. Ruku na srce, ovo drugo češće. Doduše, jednom sam, u teškim mukama, otvorio izložbu prijatelja koga nisam mogao da odbijem i, još jednom, organizovao dobrotvornu aukciju. I to je, uglavnom, sve. Valjda i zato što su slikari neobični ljudi. Ono, kad bolje razmislim, pre će, verovatno, biti da se mnogi od njih trude da budu takvi. I tu se Dragan Pešić, o njemu je ovde reč, nikako ne uklapa. On sve radi obično… Obično ne voli da govori o sebi. Novinarima posebno. Ne obazirući se na njegovo prijateljsko upozorenje, jednom smo proveli dva sata u živom radijskom programu slušajući dobar džez. Ono malo priče o ono malo duše D. P. ispričao sam, uglavnom, ja. Obično je u poslu perfekcionista. Što bi rekao prost narod-picajzla, da izvinete na izrazu. Nesportski koristeći pivo, pre nekoliko dana držao me je dva sata dok na jednom, za mene običnom, plakatu nije ispravio neki, samo njemu vidljiv, nedostatak. Obično D. P. dovodi štampare do ludila, tražeći „peti prolaz“ i za crno-bele plakate. Za razliku od mnogih umetnika, obično je spreman da prihvati sve vaše sugestije posedujući onu retku sposobnost da uradi onako kako je naumio a da vas ubedi kako ste baš vi to smislili. Na kraju će vam se zahvaliti za sopstvene ideje. Obično ga hvale. Čak i kolege, što je neobično. Obično ga konkursi ne zanimaju. Kada se, ponekad, zainteresuje D. P. obično osvoji neku nagradicu. Zlatno pero, ili kako se to već zove. Obično dolazi na predavanja. Za razliku od svojih studenata. Kao i svi njegovi radovi, D. P. „pije vodu“. Običnu, uz vinjak ili mastiku. Obično voli da istražuje, eksperimetiše, otkriva… Meni je, nekih davnih godina, otkrno da se od borovnice može praviti i rakija. Obično voli da kuva. Osim u retkim trenucima kada Milici dozvoli da uđe u kuhinju. D. P. je savremeni roditelj. Za razliku od nas staromodnih, ćerkama daje samo neobične savete – da mu se obavezno jave gde su, da ne ostaju do kasno, da ne preteruju sa sladoledom… D. P. obično ne dolazi na Festival filmskog scenarija. Tačnije, nikada nije ni bio na njemu. Zato i pravi najbolje plakate za ovu manifestaciju. O njima je ovaj tekst trebalo da govori. Ali, obično ne biva onako kako smo zamislili.
Milan Nikodijević,redovni profesor ,u penziji, na Akademiji umetnosti Novosadskog univerziteta i direktor Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji u periodu od 1998 do 2011.godine otvarajući izložbu „IN MEMORIAM Dragan Pešić (1960-2023): Grafički dizajn Festivala filmskog scenarija“: