„U sećanju prošlost nije mrtva, već upotrebljiv i aktivan sadržaj. Upravo u tome leže i mogućnosti manipulacije.Kritička kultura sećanja nastoji da pokaže uzroke i obrasce raznovrsnih potreba prošlosti. Pamćenje čini smišljeni odnos prema prošlosti. Ono se po svojoj prirodi vezuje upravo za one institucije koje čuvaju i prenose sadržaje prošlosti. Institucionalizacija kulture sećanja počinje sa prelazom sećanja u kulturno pamćenje“ reči su sociologa dr.Todora Kuljića koje su,verujemo, bile moto projekta „Kuća nezaborava“ Stefane Savić, realizovanog ,u petak 15.oktobra, u Narodnom muzeju Kraljevo.

 A „Kuća sećanja“ ima za cilj  da  otvori prostor namenjen memoriji grada, memoriji njenih građana, namenjen sećanju ne samo na događaj kao takav već i na njegovu interpretaciju, namenjen našem pamćenju.

Ova mlada umetica poreklom iz Kraljeva je ,u jednom svom,prošlogodišnjem, razgovoru zabeleženom u listu  „Danas“ u kome je ,neko vreme, radila kao fotoreporter kazala da je način na koji se sećamo zapravo je neka vrsta okvira ili neka vrsta koordinatnog sistema u stvaranju našeg ličnog, socijalnog ili kulturnog identiteta.

Pozivajući ,svoje sugrađane,kraljevčane da joj se priključe u gradnji  „Kuće nezaborava“ Stefana je iznela svoja prva sećanja na Kraljevački oktobar: „Moje sećanje luta od slike do teksta. Ono nema jasan prostor, jasne definicije, sastavljeno je od reči drugih ili možda pre od odsustva reči. Ja o tome zapravo ništa ne znam ali se ipak sećam. Jer sećanje je upisano negde u nama. Sve prećutano jednom mora da progovori…

… Svečanost je. Svi smo u belim haljinama. Pevamo. Oko nas humke i posetioci na tribinama. Sa razglasa se čuje glas glumice koja dramatično izgovara „Karanovac, Kraljevo….“ pa dalje o tom strašnom događaju.Učili su nas da je stradalo 6000 ljudi. Kasnije sam na televiziji gledala i da je bilo i onih koji su preživeli. Jedan od njih je bio deda mog druga Dušana.“

Stefaninom pozivu odazvalo se desetina kraljevčana i kraljevčanki  različite starosne dobi,obrazovanja i afiniteta, a Stefana je  ,pred kamerama, vodila razgovor podstičući ih  pitanjima da što jasnije saopšte svoja  sećanja vezana za taj tragični događaj iz prošlosti grada na Ibru ali i  svoje  sveže impresije  o aktuelnom stanju ,nedovršenog memorijalnog kompleksa nazvanog ,ne baš preterano inventivno Groblje streljanih 1941, kao i o načinu na koji  današnje Kraljevo  neguje kolektivno pamćenje na te dane.

Inovativni i hvale vredan pokušaj mlade umetnice i profesorke na fakultetu da otvori prostor za razgovore na ovu temu čiji ishodi mogu biti višeznačni ali koji ,bez sumnje ,doprinose jačanju našeg socijalnog i kulturnog identiteta kao zajednice koja pretenduje da bude  grad sa svim karakteristikam koje tvore ime te zajednice-Kraljevo!

Stefana Savić je rođena 1979. u Kraljevu, gde je završila gimnaziju. Posle studija fotografije na Akademiji BK, i studija teorije umetnosti i medija na beogradskom Univerzitetu umetnosti, aktivna je kao urednica fotografije, predavačica i pedagoškinja. Autor je devet samostalnih, učestvovala je i na više od dvadeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.Jedna je od autora projekata Nevidljivi i F20.13 sa korisnicima psihijatrijske pomoći, kao i foto-radionice sa migrantima (Centar za kulturnu dekontaminaciju – CZKD) Nesaslušane priče i FORA. Autorka je dokumentarnog filma „Zbogom, Polka“, koji je nastao u saradnji sa piscem i novinarom Goranom Gocićem. Jedna je od osnivača udruženja Art kultivator.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.