Svedoci smo da , ključni akteri na političkoj sceni Srbije , još uvek imaju , najblaže rečeno, nedefinisani odnos prema mestu i ulozi organizacija civilnog društva . Zbog kritičkog promišljanja dela civilnog sektora o pojedinim aktivnostima  vladajuće većine sve češće se, u delu medija , mogu čuti neargumentovani napadi na organizacije koje prirpadaju civilnom društvu  u Srbiji. Matrica tog , medijskog toplog zeca , fokusirana je na nategnuto povezivanje porekla novca  međunarodnih donatora  sa navodim  delovanjem nekih organizacija civilnog društva u funkciji ostvarivanja interesa koji su u suprotni nacionalnim interesima Srbije. Zamene teza , „argumentum ad hominem“, kojom se izbegava polemika o iznetoj argumentaciji primenjena na deo civilnog društva  dobija snažno uporište na nižim nivoima organizovanja politike i  države .Višedecenijsko  forsiranje  političke podobnosti u odnosu na kompetetivnost prilikom zapošljavanja u državnoj upravi  i javnom sektoru dodatno je snažilo aktere rigidnih shvatanja  mesta i  uloge civilnog sektora  u političkim i društvenim procestima  na lokalnom nivou organizovanja. Prošlo je ,evo skoro četri godine kada je Vlada Republike Srbije ,oslanjajući se na dokumet Saveta Evrope pod nazivom „Kodeks dobre prakse za građansko učešće u procesu odlučivanja“  usvojila, na predlog svoje  Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom , Smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa. Dokument je zamišljen i napisan kao svojevrsna poruka vrha izvršne vlasti nižim nivoima organizovanja  te vlasti ali i  ministarstvima da je učešće civilnog društva u postupcima  pripreme , donošenja i praćenja primene propisa svojevrsni „Condicio sine qua non“ za kreiranje i sprovođenje reformi  našeg društva na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Taj dokument je dosta precizno definisao šest principa  saradnje kao i četri nivoa učešća organizacija civilnog društva u procese donošenja propisa.Svedoci smo , nažalost , da je ovaj akt Vlade , i posle bezmalo četri godine od  njegovog usvajanja, nepoznanica kako za lokalne samouprave tako i za pojedina ministarstva.Tako je nedavno, na konstitutivnoj sedici Saveta za zaštitu životne sredine Gradskog veća grada Kraljeva članovima tog  radnog tela , među kojima su i predstavnici civilnog društva  grada Kraljeva kao tačka dnevnog reda servirano: „Upoznavanje sa Programom korišćenja sredstava budžetskog fonda za zaštitu životne sredine grada Kraljeva za 2018 godinu“. Tako su predstavnici civilnog društva grada Kraljeva koji se bave problemima zaštite životne sredine dovedeni u apsurdnu situaciju da se upoznaju , a stekao se utisak da se očekivalo i da bespogovorno aminiju , sa dokumentom koji je nastao u uskom krugu predstvnika lokalne samouprave i dela  gradske uprave koji , em što potpuno zanemaruje vladine Smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa, em je očigledan primer neracionalnog trošenja javnih prihoda grada  u svrhu kreiranja nezasluženih prihoda posrnulom lokalnom javno komunalnom preduzeću „Čistoća“. A kao svojevrsni „šlag na tortu“  predstavnicima civilnog društva u Savetu prezentovana je činjenica da je za tako sačinjen  Program korišćenja sredstava budžetskog fonda za zaštitu životne sredine grada Kraljeva ,nažalost, data saglasnost Ministarstva za zaštitu životne sredine. Pažljivim čitanjem Zakona o zaštiti životne sredine uočava se da članovima (68 .i 100.) koji regulišu obaveze lokalnih samouprava i postupak dobijanja saglasnosti na njihove programe korišćenja sredstava budžetskih fondova  za zaštitu životne nisu bliže definisani kriterijum za davanje saglasnosti Ministarstva za zaštitu životne sredine ali to ,svakao, nije bio razlog da se nekim podzakonskim aktom ne definišu takvi kriterijumi uz maksimalno poštovanje akta Vlade koji se , recimo to još jednom , zove Smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa. Ovako ostaje da sapeti i razapeti civilni sektor  izabere hoće li prihvatati ulogu koju mu pokušavaju nametnuti reprezenti izvršne vlasti na nacionalnom i lokalnom nivou odlučivanja ili će , pak, odlučnije zahtevati da ta ista  vlast poštuje svoje akte.