Da li nas je, sve do katastrofalnih poplava koje su zadesile Srbiju maja 2014 godine, pratila ona narodna kletva „Da Bog da imao pa nemao!“ ili smo sami ,svojim nemarom uništili sistem civilne zaštite kakav je postojao u Jugoslaviji do kraja osamdestih godina svejedno je sa stanovišta ishoda.
A ishod tog bespotrebnog devastiranja jednog sistema je ,bar do 2010 godine, bio da nemao civilnu zaštitu. Tu bolnu i otrežnjujuću činjenicu shvatili smo suočivši se sa velikim razmerama štete izazvanim poplavama kada smo bili prinuđeni da angažujemo vojsku za spašavanje ljudi i materijalnih dobara jer jedinica civilne zaštite nije bilo.
Dok smo mi ,na početku tranzicije društva iz socijalističkog u kapitalističko, na civilnu zaštitu gledali kao na recidiv prošlosti i socijalizma , evropske zemlje su taj sistem shvatale veoma ozbiljno i izučavale su iskustva organizacije civilne zaštite u Jugoslaviji.
Zbog toga smo i dočekali da u poplavama 2014 nema obučenih ljudi za prvo reagovanje iako je ,recimo, pre samo trideset godina u Beogradu ,recimo, sistemom obuke u okviru civilne zaštite bilo obuhvaćeno oko 300.000 stanovnika!
Trebalo je,najpre, da osetimo dobrobiti evropske solidarnosti kroz mehanizam EU za civilnu zaštitu maja 2014 da bi smo godinu dana kasnije potpisali Sporazum o pristupanju Srbije Mehanizmu EU za civilnu zaštitu koji kroz Kordinacioni centar za za reagovanje u vanrednim situacijama koji je danonoćno u pripravnosti i nadgleda nivo rizika od nesreća širom sveta.
Na taj način ,od te godine, nama su na raspolaganju resursi i još dragocenija ekspertiza zemalja EU kao i učešće na obukama i u sistemima za rano upozoravanje koje finansira Evropska unija.
Doduše Srbija je još 2009 godine usvajanjem Zakona o vanrednim sitaucijama koji je ,do sada, u dva navrata „popravljan“ postavila koncept modernog sistema zaštite i spasavanja.
Ovako ustrojeni sistem ima svojih ,određenih, koncepcijskih nedoumica a jedna od njih tiče se i mesta i uloge sistema civilne zaštite koji je,izvesno je, segment,podsistem, sistema zaštite i spasavanja,ali koji nije,za razliku od nekih drugih podsistema (na primer sistem obaveštavanja i uzbunjivanja)kao poseban sistem.
Postojeća,monotipska, organizacija sistema zaštite i spasavanja na lokalnom nivou stoga je i najveći problem za funkcionisanje civilne zaštite jer ona ne uvažava postojeće,brojne različitosti imeđu lokalnih samouprava.Tačnije takva organizacija nameće da sve lokalne samouprave ,bez obzira na svoje realne materijalne i kadrovske kapcitete moraju imati iste organizacione forme i iste organe što u praksi dovodi do značajnih odstupanja sa direktnim posledicama po funkcionalnost i svrsishodnost kako integrisanog sistema zaštite i spasavanja tako i civilne zaštite kao podsistema.
Civilna zaštita na nivou lokalnih samouprava je , i zbog toga, segment , deo, podsistem integrisanog sistema zaštite i spasavanja koga možemo nazvati „nedostajućom karikom u lancu“.
Tim više je Sporazum o saradnji u oblasti smanjenja rizika od katastrofa i poslova razvoja civilne zaštite gradova i opština u slivu Zapadne Morave, kao normativni okvir za institucionalizaciju saradnje lokalnih samouprava, značajniji.
Jer on svojim rešenjima ,oslonjenim na izmenjeni Zakon o lokalnoj samoupravi, u velikoj meri, potire slabosti monotipske organizacije sistema zaštite i spasavanja na lokalnom nivou omogućavajući funkcionalnu i efikasnu integraciju postojećih ,pre svega kadrovskih, resursa lokalnih samouprava udruženih u sliv Zapadne Morave i druge slične asocijacije.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Lokalne samouprave udružene i organizovane za borbu sa posledicama klimatskih promena koga sprovode „KV Novosti-on line“ a koga je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenje Ministarstva kulture i informisanja.