Boris Čolović-Boćo , jedan od osnivača UG „Stara Pavlica“

Boris Čolović ,u Kraljevu poznatiji kao Boćo, vlasnik  istoimenog preduzeća koje se bavi poslovima klimatizacije, ventilacije i grejanja , je jedan od inicijatora osnivanja  udruženja „Stara Pavlica“ koje ,od februara 2011 godine, okuplja sve zainteresovane raščane koji žive u Kraljevu i kraljevčane poreklom iz Raške. Njegov pokojni otac Milan se u Kraljevo, u kome je ostvario karijeru uspešnog rukovodioca u privredi,  najpre kao jedan od rukovodilaca u nekadašnjem „Elektronu“ a potom i kao direktor uspešne mlekare koja je poslovala  u sastavu beogradskog PKB-a,  doselio iz Raške  još 1961 godine. Iako rođen u Kraljevu Boris je odmalena ,zahvaljujući svom ocu, vezan i za Rašku pa je tako , sa oduševljenjem i entuzijazmom prihvatio ideju svoj prijatelja Slaviše Stančića da probaju da okupe raščane u Kraljevu. I sada aktivanu u udruženju kaže nam da su te aktivnosti nešto najleše što on sebi može,kao čovek, priuštiti ali i priznaje da nema više tog početnog entuzijazma koji ga je krasio na početku rada udruženja „Stara Pavlica“. Kaže nam da mu smeta ,pomalo, indolentan odnos rukovodstva  Raške na koji je , kao član uprave udruženja, nailazio u predhodnom periodu a koji se tiče njihove zainteresovanosti da uspostave stalne oblike komunikacije sa  udruženjem u Kraljevu koje , po njemu , ima velike potencijale za pomoć i podršku zavičaju njihovih očeva kada su privredne aktivnosti u pitanju.On lično je spreman da u okviru svoji stučnih kompetencija bude predlagač nekih privrednih, razvojnih,aktivnosti baziranih na prirodnim resursima kojima raspolažu pojedini delovi tertorije opštine Raška ali ,naglašava, koristeći poznatu sentencu „za tango je uvek potrebno dvoje“ da očekuje proaktivniji stav od onih koj ,danas, rukovode lokalnom saoupravom. Posebno jer se , kako kaže , radi o mladim ljudima koji pokazuju spremnost i entuzijazam da rade  na dobrobit raškog kraja. Boćo je , po sopstvenom kazivanju , najmanje jednom mesečno u poseti zavičaju svog oca a u samom gradu  Raška  je nešto ređe , dva-tri puta godišnje , tako da se o aktuelnostima informiše kroz kontakte sa rodbinom i prijateljima koje tada sreće. Zato se i on pridružuje mišljenju svog prijatelja Slaviše da bi trebalo što pre uspostviti stalne modele komunikacije između opštine Raška i raščana u Kraljevu , ali i u drugim gradovima gde ih ima i gde su se organizovali na principima ljubavi  prema mestu porekla svojih predaka, ali i na principima spremnosti da ,u skladu sa svojim mogućnostima, doprinose boljitku raščanskog kraja. „Mi ovde  a oni tamo treba zameniti sa mi ovde i oni tamo zajedno za našu Rašku“  reče nam na kraju ovaj istinski zabljubljenik u zavičaj svoga oca.