Širom planete Zemlje obeležava se,danas 22.aprila,  Dan planete Zemlje 2022 ili Međunarodni dan majke Zemlje  kako ga je ,ove godine, nazvala Generalna skupština Ujedinjenih nacija.

Ovaj dan treba da nas podseti da borba za pravo na zdravu životnu sredinu još uvek nije završena. Naprotiv čini se,sudeće po prenebegavanju  prave  brige o životnoj sredine širom planete i po ishodima takvog odnosa,pre svega po  klimatskim promenama koje su vidljive čak i laicima, da   borba  za životnu sredinu i planetu Zemlju posustaje.

Promocija sklada  sa prirodom i zemljom zarad postizanja pravedne ravnoteže između ekonomskih, društvenih i ekoloških potreba sadašnjih i budućih generacija čovečanstva trebalo bi da je temeljna,kolektivna,odgovornost čovečanstva.

Svest o neophodnosti zaštite životne sredine, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou  počela je da se razvija šezdesetih godina prošlog veka pa je tako 1972 godine održan  prvi globalni kongres posvećen pitanjima zaštite životne na kome je usvojena Delaracija Konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini (Stokholmska deklaracija) u kojo je ,pored nesporazuma tokom skupa, ipak napravljena direktna veza između životne sredine i ljudskih prava.

No  potrebu kolektivne odgovornosti čovečanstva u postizanju pravedne ravnoteže između ekonomskih, društvenih i ekoloških potreba sadašnjih i budućih generacija čovečanstva jasno je ukazanao još pre tri decenije na skupu Ujedinjenih nacija neformalno poznatom kao Samit planete Zemlje,održanom 1992.godine u Rio de Žaneiru, pod zvaničnim nazivom „Konferencija o životnoj sredini i razvoju“  na kome je usvojen dokument poznat po kolokvijanom nazivu  Rio Deklaracija a koji se  sastoji od 27 principa sa ciljem da vode budućem održivom razvoju širom sveta i koju su potpisali predstavnici 170 zemalja.

Ovi ,a i mnogi drugi dokumenti Ujedinjenih nacija,utrli su put pravu na zdravu životnu sredinu koje,na žalost,još uvek nije doživelo svoju punu   pravnu,međunarodnu, kodifikaciju iako je još 2010 jedna ekspertska grupa UN sačinila Deklaraciju o ljudskim pravima i životnoj sredini, koja ,zvanično,nikada nije objavljena.

U Evropi,tačnije u Evropskoj uniji najdalje se otišlo sa kodifikacijom prava  na zdravu životnu sredinu kroz Arhusku konvenciju,ESPOO konvenciju, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Evropska socijalna povelja.

25. juna 1998. godine na ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu”, održanoj u gradu Arhusu (Danska), doneta je ,pod pokroviteljstvom Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu, Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine( Arhuska konvencija) koju je Srbija ratifikovala još 2009.godine.

Time smo u našoj zemlju ,u našem pravnom  poredku,utrli put za  legitimno učešće javnosti u svim fazama planiranja,usvajanja i primene javnih politika u oblasti zaštite životne sredine, na svim nivoima organizovanja društva.

Početkom 2014 godine Srbija je  formalno započela proces pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji  čime smo prihvatili i obavezali se,da u svoje nacionalno zakonodavstvo. usvojimimo pravne tekovine EU  i tako se pripremimo za članstvo u Evropskoj uniji počevši da to primenjujemo  najkasnije od trenutka pristupanja. Proces pregovora o pridruživanju Evropskoj vodi se po određenim pravilima a ona su podeljena u 35 različitih politika, poznatih kao poglavlja. Svako od ovih poglavlja se zasebno pregovara.Poglavlje 27 koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene jedno je od njih ali je i jedno od najkompleksnijih, najskupljih i najzahtevnijih pregovaračkih poglavlja, s obzirom da u sebi prožima i sva druga poglavlja.

Iste te 2014.godine osnovana je i Koalicija 27 koja okuplja predstavnike  organizacija civilnog društva radi praćenja i doprinosa pregovorima u vezi s Poglavljem 27.

Ova asocijacij objavljuje,krajem godine, svoj godišnji Izveštaj o napretku tih pregovora. Njen osmi po redu,Izveštaj za proteklu 2021.godinu, nazvan je „Napredak pod ključem“što  jasno ukazuje da smo kao društvo krhkih i „zarobljenih“ institucija daleko, kako od preuzetih međunarodnih  obaveza ,tako i od pune  primene i sprovođenju domaćeg zakonodavstva u oblasti zaštite životne sredine.

Iako smo se,u proteklog godini,sreli sa povećanim interesovanjem domaće javnosti za teme u vezi životne sredine i  aktivizmom iskazanim kroz proteste za zaštitu  prirodnih resusra ugroženih od strane investitora ohrabrenih selektivnom primenom normi i isključivanjem javnosti iz procesa kreranja javnih politika u oblasti zaštite životne sredine,to je i dalje u ogromnoj nesrazmeri sa brojnim problemima  u gotovo svim sektorima a ponajviše u sektoru tretmana otpada i otpadnih voda i kvaliteta vazduha.

Borba za pravo na zdravu životnu sredinu  u Srbiji tek predstoji, i ona će se odvijati u  okolnostim ,dramatično izmenjenim globalnim sukobima,krizom i tektonskim poremećajima pre svega u sektoru energetike.

Krizu ,neki tumače i kao šansu-priliku da se radikalnim zaokretima utemeljenim na  argumentaciji zasnovanoj na dostignućima savremenih tehnologija,nauke i iskustvima drugih, odstupi od dosadašnjih praksi u oblasti zaštite životne sredine.

Promene u odnosu prema zaštiti životne sredine treba početi od malih stvari, na lokalnom nivou pre svega.Tu je,uz svu krhkost i urušenost institucija, ipak najlakše uočiti ispravne i neisprave poteze donosioca odluka.Njih treba ohrabriti ih i podržati za sve dobro,ali  i odlučno,argumentovano osuditi za sve loše u oblasti zaštite životne sredine ,uzrokovano najčešće nečinjenjem, a kad kad i prenaglašenim uticajem na njih od strane  grupnih i pojedinačnih interesa investitora koji misle samo na profit.

Preuzeto sa portala Ekovizije

https://www.ekovizije.com/