Društveni i politički procesi u Srbiji se množe i ubrzavaju ,ovih dana, što je samo jedna od logičnih posledica četrdestogodišnjeg posrtanja društva koje nije našlo prave puteve na velikim istorijskim raskršćima kreiranim,između ostalih,i krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Tada smo se našli među onim retkim društvima  čiji  lideri su  ,manipulišući  strahovima i nadam građana, čineći pogrešne izbore na raskršćima političkih i ekonomskih  epoha,skrenuli svoje države u stanje limba – stanje čekanja ili neodređenog postojanja.

Radilo se to ,tada a i kasnije, uz žustro ubeđivanje neukih i neinformisanih koji ,decenijama unazad, na  žalost svih nas   čine većinu u Srbiji, govoreći im da je to što aktuelni lideri predlažu ono pravo i najbolje za interese građana.

A iza tih  „krupnih reči“  mahom zasnovanih na oskudnoj argumentaciji, stajao  je pre svih interes opstanka na vlasti ,kako lične tako i stranke kojoj ,u tom momentu,pripada aktuelni lider.

Glasnost liderskih reči bila je ,uvek u predhodnim decenijama, briga onog dela medija kojima su  interesi lidera i stranke na vlasti uvek bili poznatiji od  kodeksa profesije.

Generacije Baby Boomera (1946-1964)   vaspitavane da slede delo Pavla Korčagina junaka romana „Kako se kalo čelik“ ,ruskog pisca i promotera soc. relaizma Nikolaja Ostovskog, očas posla su , posle samo jednog mitinga ondašnjeg lidera vladajuće partije, prihvatile, dobrim delom, da radnik više nje važan akter društva već je to pripadnik  nacije.

Oni nešto mlađi pripadnici Generacije X kojoj pripadaju  rođeni između 1965. i 1980. godine, poznati po svojoj prilagodlivosti i sposobnosti suočavanja sa izazovima i značajnom ulogom u tehnološkoj revoluciji, vaspitavani na delima Markesa ili Pekića uz muziku  Stounsa ili Bjelog Dugmeta prihvatili su ,motivisani govorenjem i delanjem  lidera tadašnjih demokratskih promena,  da je građanin važan akter društva. Čak  boreći se ,devedesetih godina prošlog veka na uličnim protestima  za ta građanska prava , ali bez dovoljno iskustva, u nasušno potrebnoj, institucionalnoj   kontroli svojih  izabranih predstavnika.

Septembra 2027 godine,dakle nekako baš u godini kada bi trebalo da  počne   EXPO 2027 kao specijalizovana izložba čija je tema „Igrajmo za čovečanstvo- Sport i muzika za sve“, navršiće se  četrdeset godina od famozne VIII sednice Saveza komunista Srbije na kojoj su nas, anestezirane mašinerijom tadašnjih propagadistički medija, simbolički rečeno, zatvorili u svojevrsnu   „vremensku kapsulu“.

Prave vremenske kapsule  sadrže razne predmete koji predstavljaju trenutnu kulturu, tehnologiju i svakodnevni život, kao što su pisma, novine, fotografije, digitalni zapisi, umetnički predmeti i drugo.

Cilj pravih vremenskih kapsula je da pruže uvid u prošlost i omoguće budućim generacijama da saznaju više o načinu života, vrednostima i dostignućima ljudi iz prošlosti.

„Vremenska kapsula“ ,taj spremnik  koji se koristi za skladištenje predmeta ili informacija koje su namenjene budućim generacijama, koji se obično zakopava ili čuva na bezbednom mestu sa namerom da se otvori nakon određenog vremenskog perioda, često decenijama ili čak vekovima kasnije , bila je, hteli mi to da priznamo ili ne, naše stanište sve do ovih dana obeleženih masovnim protestima mladih.

A ti protesti su  indukovani što tragedijom koja se desila 1.novembra 2024.godine u Novom Sadu, što (ne) činjenjem institucija ove države i većeg dela javnih glasila vezanim za novosadsku tragediju.

Izgleda da su Zoomeri ili   Generacija Z koja  obuhvata ljude rođene otprilike između sredine 1990-ih pa sve do  2010-te godine, čija je ključna odlika  bliskost u odnosu sa tehnologijom, posebno sa internetom, pametnim telefonima i društvenim mrežama, rešili da „otvore i provetre“  tu „vremensku kapsulu“, to naše stanište koje zovemo  Srbija .

Njima, vičnim brzoj selekciji informacija zahvaljujući poznavanju ključnih mehanizama i tehnika koje su temelj digitalne obrade podataka, neće trebati mnogo vremana da izvrše inventuru te „vremenske kapsule“ u kojoj su ,pored svega ,uskladištene i informacije i o greškama koje su činili nijhovi predci pripadnici  Baby Boomera (1946-1964) ,Generacije X (1965-1980) i Milenijalaca (1980-1995)

Čini se da će to uraditi i  ne čekajući početak EXPO 2027. Ali, bez svake sumnje u duhu predviđene teme te međunarodne manifestacije u Beogradu , „Igrajmo za čovečanstvo- Sport i muzika za sve“.

A tema EXPA 2027.godine u Beogradu  naglašava vitalnu važnost igre kao metode otkrivanja, stvaranja, analize i prevazilaženja granica poznatog.

Generacija Z  s pravom želi ,da uredi budućnost društva  po svojoj meri,pre svega, ali ,čini nam se i na opštu dobrobit i pripadnika svih drugih  generacija.

Baš zato je i važno da ih podržimo u ovom naumu, bez obzira  na pripadnost različitim genaracijama profesijama i društvenim staležima.

Zoran Nikolić,dipl.politikolog