Nagrada Žička hrisovulja ,uručena je danas,pesniku Milanu Nenadiću, u trpezariji Manastira Žiče, za ,kako je to navedeno u obrazloženju,“ poeziju dubokog poistovećivanja sa matičnim tlom i predanjem”.

Tradicionalno priznanje unikatnu zlatopečatnu povelju i ikonu Preobraženja ,  29.-og  Žičkog duhovnog sabora „Preobraženje 2020“, ovogodišnjem laureatu Milanu Nenadiću, uručio je dr Predrag Terzić gradonačelnik Kraljeva.

Zahvaljujući se na značajnom priznanju koje dobija na ovako znamenitom mestu Milan Nenadić je u svojoj kratkoj  besedi izneo svoje neprestane dileme o sopstvenoj odgovornosti  “pred rečju”, što je univerzalna dilema  znamenitih pesnika i drugih stvaralaca koji taj moćni alat koriste.

Dragan Hamović,predsednik žirija za dodelu “Žičke hrisovulje” je u svojoj prigodnoj besedi o stvaralaštvu Milana Nenadića  kazao i:  “Milan Nenadić pripada krugu izvrsnih srpskih pesnika čijim je glasom, u drugoj polovini 20. veka, progovorila pustošna i strašna prekodrinska istorija i buntovna karakterologija. Prošlost, iz dubine izrečenog i neizrecivog iskustva, došla je ovde iznova po svoje i ne prolazi. Narodna pesma je, po rečima ekspresioniste Vinavera, nadjačavala svakog pojedinca, a toliki su pojedinci „možda u sebi nosili neizraženi nemir bića, žeđ kosmičkog utonuća, polet zvezdanih znanja. Oni to nisu izrazili“. Žeđ pojedinačnih izraza ostala je zadugo nenamirena, u odnosu na teretno zajedničko nasleđe. Dinarski srpski svet iz kojeg Nenadić potiče održan je i oličen epikom, ali su epiku, u doba poluvekovnog primirja, zamenili individualni glasovi čiji se naglasci razlikuju, ali koji su, svi do jednog, pokazali da od pripadnosti svome matičnom prostoru ne mogu pobeći bez težih posledica po sebe same”.

Na kraju današnje svečanosti koja je,zbog epidemije korone,upriličen  i u dosta svedenom obimu, član žirija, pesnik Miloš Milišić je rekao : “Obično se, nakon svega ovog protokola, objavi kraj Žičkog duhovnog sabora. Ovoga puta nije tako. Reći ćemo samo, najesen da se u zdravlju i dobru vidimo, sa pesnikom Milanom Nenadićem, u dane uoči Kraljevdana. Dotle, svako dobro i hvala svima”.

Večerašnjim otvaranjem izložbe,u Galeriji Narodnog muzeja u Kraljevu, posvećene stvaralaštvu Blagoja Srdića, poznatijeg po pseudonimu Braca Bonifaci, otpočeo je XXIX Žički duhovni sabor „Preobraženje 2020“.

Narodni muzej u Kraljevu je od njega dobio 24 slike nastale u periodu od 1988 do 2015 godine,koje predstavljaju jedinstvenu i vrednu kolekciju i svojevrsni presek njegovog stvaralaštva.

Tako ,od ove izložbe, Kraljevo ima tu čast i zadovoljstvo da se, pored SANU, Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Beograd, Galerije Matice srpske u Novom Sadu, Matice iseljenika Srbije, Politike i Ilustrovane Politike može podičiti delima Blagoja Srdića alijas Brace Bonifacia.

Izložbu upriličenu pod pokroviteljstvom Ambasade Kanade u Beogradu otvorila je,večeras,   muzejski savetnik Suzana Novčić, koja je, u katalogu posvećenom izložbi i stvaralaštvu ovog srpsko-kandaskog umetnika , između ostalog napisala i : „Celokupno stvaralaštvo i poetiku Braca Bonifacio je razvio u kontekstu anglosaksonske varijante visokog modernizma i pop art-a, stvarajući autentičan stil apstraktnog ekspresionizma, u kome koristi elemente simbolizma i figuracije.“

Bonifacio je umetničko ime  Blagoja Srdića, umetnika  koji od 1973. godine živi i stvara u Kanadi. Rođen je 1937. godine u Beogradu, gde je kao mladić učio crtanje i slikanje u čuvenoj školi u Šumatovačkoj ulici. Završio je 1965. Fakultet primenjenih umetnosti (Odsek slikarstvo i crtanje), a zatim i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu 1967. godine. Studije dopunio je u Ateljeu Kruger u Frankfurtu, baveći se slikarskim tehnikama starih majstora. Kao mlad umetnik dosta je putovao i usavršavao svoja znanja u Rimu, Milanu, Parizu, Amsterdamu, gde je slikao i izlagao sa velikim uspehom. Pripadao je Beogradskom likovnom krugu, sve do 1973. godine, kada odlazi  u Vankuver, gde živi i radi do danas. Član je CARFAC-a, Udruženja kanadskih profesionalnih vizuelnih umetnika. Dobitnik je brojnih stipendija, i to nekoliko Umetničkog Saveta Britanske Kolumbije (1996, 1998, 2000), zatim kanadskog Saveta za umetnost (1999, 2000, 2001, 2002) i drugih. Izlagao je na preko 60 samostalnih izložbi, kao i na mnogim kolektivnim i na izložbama gde su predstavljena dela iz javnih i korporativnih kolekcija.

U pismu upućenom muzeju pre donacije ovaj umetnik svoju odluku obrazlaže vezama i poznanstvom sa nekolicinom znamenitih kraljevčana različitih profesija ali i  višegodišnjim uvidom u rad i razvoj ove ustanove koji višestruko i višeslojno nadilazi okvire jedne  gradske ustanove u kulturi.

A ,u poruci upućenoj neposredno pred otvaranje izložbe , Bonifacio je napisao : „Samo mi je žao ,što nikad više,Kraljevo,moj Beograd i još mnogo toga videti neću. Ne znam kako će moji kraljevčani reagovati na moje apstraktno gledanje na svet,ali to je to! Molim vas ne zaboravite da na otvaranju pozdravite sve one moje drugare iz moje davne prošlosti a takođe i celokupno Kraljevo“

„Već prve, daleke 1992 godine, kada smo, kao grupa pesnika entuzijasta, pokrenuli ovu ,sada već, prvorazrednu kulturnu manifestaciju suočili smo se sa velikim  iskušenjima uzrokovanim procesima i posledicam rastakanja nekadašnje nam, zajedničke, države Jugoslavije“, rekao je danas pesnik Miloš Milišić, predsednik Književnog kluba „Kraljevo“ otvarajući konferenciju za štampu na kojoj je najavljeno održavanje 29.-og Žičkog duhovnnog sabora „Preobraženje 2020“.

„Iskušenja je bilo i ratne 99-te godine obeležene, između ostalog, i zločinačkim NATO bombardovanjima, evo ih i ove 2020-te , obeležene pandemijom virusa korone ali mi, već naviknuti na iskušenja,čvrsti smo  u naumu da ne prekidamo tradiciju održavanja ove manifestacije. Dakle, Žičkog duhovnnog sabora „Preobraženje 2020“ ,biće , sa nešto izmenjenim programom i sa nekim sadržajima koje ćemo ,poput recimo  predstavljanja stvaralačkog opusa ovogodišnjeg laureata ,pesnika  Milana Nenadića realizovati u oktobru“,rekao je Milišić.

 I gradonačelnik grada Kraljeva dr Predrag Terzić, predsednik Organizacionog odbora manifestacije Žički duhovni sabor „Preobraženje“ je naglasio da je kontinuitet manifestacije sačuvan a da će se ona sadržajima i obimom prilagoditi i ispoštovati sve propisane epidemiološke mere koje važe za okupljanja.

Direktor Narodnog muzeja Kraljevo, istoričar Darko Gučanin  najavio je, za 18 .avgust u 19 časova otvaranje izložbe u Galeriji muzeja  posvećene stvaralaštvu Blagoja Srdića,poznatijeg po pseudonimu Braca Bonifaci.

Ovaj umetnik koji živi i radi u Kanadi je, sa poklonom od 24  umetnička platna,koja predstavljaju svojevrsni presek njegovog višedecenijskog rada, sebe uvrstio među najveće darodavce Narodnog muzeja Kraljevo. Izložba u Kraljevu kojom  se otvara XXIX Žički duhovni sabor „Preobraženje 2020“  je organizovana uz svojevrsnu pomoć i podršku ambasade Kanade u Beogradu.

Novinarima se,danas, na kraju konferencije za štampu, obratio i književnik Dejan Aleksić koji je ponovio ranije sopšteno obrazloženje žirija koji je,ove godine,radio u sastavu Vladimir Jagličić, Dejan Aleksić, mr. Ana Gvozdenović, Miloš Milišić i Dragan Hamović , u kome se kaže da se „Žička hrisovulja“ za 202o-tu godinu dodeljuje pesniku  Milanu Nenadiću „za poeziju dubokog poistovećenja sa matičnim tlom i predanjem“.

Priznanje će mu biti uručeno u porti manastira Žiča na Preobraženje ,19-og avgusta u 12 sati.

Milan Nenadić, rođen 1947. godine u Grkovcima kod Bosanskog Grahova. Važnije zbirke pesama: Stefanos (1971), Opšti odar (1978), Usamljena istorija (1979), Osvetna maska (1981), Drhtanje u svodu (1988), Venac za Gavrila (1991), Utočište (1994), Ugrušak (1997), Divlji bog Balkana (2003). Sa suprugom Ileanom Ursu prevodi sa rumunskog. Dobitnik svih značajnijih domaćih književnih priznanja. Školovao se u Bosanskom Grahovu i Sarajevu,živeo u Beogradu, Zrenjaninu, a sada živi u Petrovaradinu.

Virtouz na harmonici, šef Narodnog orketra RTS-a,kraljevčanin Vlada Panović objavio je ,pre dva dana, autorski tekst na portalu Radio televizije Srbije koga ,zbog aktuelnosti poruka ,prenosimo uz njegovu saglasnost  integralno:

Sve što je nenaučno i primitivno kod nas nailazi na plodno tle i u nauci i u umetnosti, posebno u muzici gde se ponosimo onim čega treba da se stidimo. Na žalost, važi i obrnuto.Isto koliko su krivi Gejts, Rotšild i Soroš za virus, toliko su odgovorni Bah, Mocart i Betoven za to što u muzičkim školama Srbije nemamo odsek narodne muzike. Gde nauka nema rešenje tu se otvara poligon za šarlatane, teoretičare zavere, mrtve vrapce, zaprašivanje iz „vasione“ …

Isto je kao i umetnosti.

Kada nemate razvijenu opštu kulturu onda imate pojave i bolesne senzacije u vidu novih hitova sa milionskim pregledima!

Potpuno identično sa raznim klipovima koji preporučuju sodu bikarbonu, alkohol ili beli luk kao spasonosna rešenja. Grozimo se i jednog i drugog ali nekom čudnom magijom sve se to prima i cveta kod nas.

Ko hrani te troglave aždaje primitivizma?

Ko proizvodi zvezde koje zapomažu i leleču?

Ko prati, lajkuje i šeruje opskurne likove, proroke, „stručnjake“ za 5g mrežu?

Ko se ugleda u krivo ogledalo?

Mi!

Svi do jednog smo kolektivno odgovorni!

Godinama nas truju i zagađuju sve što vredi.

Naravno to ne dolazi iz vazduha, Bila Gejtsa ili od nekih tehnoloških čuda u vidu kojekakvog zaprašivanja i ostalih imaginarnih opservacija.

To je mentalitet naroda koji je mnogo puta verovao i bio na kraju prevaren. Možda je to neka uteha ali je tako.

Nasuprot tome ova zemlja je dala velike ljude kao što je Vuk Karadžić, Nikola Tesla, Pupin, Milanković…

Ako smem da napravim paralelu u svetu muzike pa da spomenem Mokranjca, Isidora Bajića, Stevana Hristića, Carevca…

Pesnike, slikare, pisce…

Istoriju kojom se Srbija ponosi!

Nismo bili dobri đaci i nismo ih dovoljno slušali.

I šta imamo danas?

Sve ove vrednosti prekriva talog usmrdelih zabluda svake vrste.

Infopandemija laži i obmana.

To nije od juče.

To čudovišno otrovno cveće udišemo više od pola veka! I mnogo više.

Setite se kako smo se „odužili“ Milevi? Kako smo brzo zaboravili Živojina?

Danas arhitekte te nesreće imaju moćnija oružja! Imaju internet, imaju javne mreže koje ako ne filtrirate mogu da zaglupe.

Baš tako.

A narod naseo i veruje u svašta.

I sluša i kao snob kopira najniže ukuse.

U muzici ili u opštem protoku informacija iz bilo koje sfere zalepi se za one najgore.

Predao se šarlatanstvu svake vrste pa zdušno učestvuje u kolektivnom samo dezinformisanju u ionako zagađenom prostoru.

Imamo mi nove Milankoviće, Pupine, Mokranjce ali ih ne slušamo!

Trebalo bi duboko da se zamislimo kao narod i zapitamo kuda idemo i gde ćemo stići?

I što reče jednom Nikola Pašić;

„Spasa nam nema, propasti nećemo“ !

I ne smemo, dodao bih!

Autor :Vlada Panović

 „Nadali smo se da će se epidemiološka situacija promeniti, međutim, to se nije desilo i ovakva odluka je bila neizbežna. Veoma bogat, internacionalni program ovogodišnjih Raških duhovnih svečanosti, bio je spreman još u maju i zaista nam je veoma žao što neće biti predstavljen našoj publici. Pokušaćemo da sve programe zakažemo u istim terminima naredne godine. Poruku koju smo i ovim Svečanostima hteli da pošaljemo – koliko je važno održavati kvalitetne kulturne programe van velikih centara i kako je na Svečanostima u Raški „kultura mera svih stvari“, probaćemo da dočaramo različitim radovima umetnika i dizajnera, čiji će prevashodni cilj biti promocija i vizuelna prezentacija Raških duhovnih svečanosti“. Ovim rečima je Niša Barlov, umetnički direktor Raških duhovnih svečanosti obavestio javnost da se ovogodišnja manifestacija otkazuje.

Počelo je 1993 godine na inicijativu  nekolicine tadašnjih opštinskih   funkcionera, direktora Turističko-sportske organizacije Miodraga Jemuović a, direktora CK Gradac Milutina Krečkovića i Predsednika opštine Ljubisava Džodića.Organizovani  su “Raščanski impulsi kulture i zabave”, buduće Raške duhovne svečanosti. Prolazile su godine,program je postaja o sve bolji i bolji, broj učesnika sve veći i veći tako da su Raške duhovne svečanosti  danas  jasno profilisana i prepoznatljiva,kulturna  manifestacija na mapi sličnih sadržaja u Srbiji. Bitnu ulogu u periodu nastanka manifestacije  pa i kasnije ,tokom njenog profilisanja, imala je grupa istaknutih književnih stvralaca iz Raške kojoj pripadaju Milisav Savić, Slobodan Rakitić, Milica Novković, Tiodor Rosić i Miroljub Joković.

Do ustanovljavanja današnjeg profila manifestacije i uvođenja funkcije umetničkog direktora kao lica odgovornog za selekciju mogućih tema,dela i stvaraoca koji treba da budu deo programa svečanosti , manifestacija je imala svog domaćina.Prvi domaćin je bio poznati književnik Milisav Savić a potom su to bili i Milica Novković, Slobodan Rakitić i Miroljub Joković. Tiodor Rosić je bio prvi umetnički direktor Raških duhovnih svečanosti i na toj funkciji je ostao od 1998 do 2011 godine. Himna „Raški uranak“, koju je na stihove Tiodora Rosića, komponovao Svetislav Božić postala je prepozantljivi simbol Raških duhovnih svečanosti.

Suština programske koncepcije  Raških duhovnih svečanosti je, što više kvalitetnih sadržaja usmerenih na što širi krug publike.Svake godine dodeljuje se priznanje RDS  -„Stefan Prvovenčani“. Prvi dobitnik, 2000-te godine, je bio kompozitor  Svetislav Božić , zatim slede slikar Bata Mihajlović, filozof Mihajlo Đurić,  pesnik Miodrag Pavlović,režiser Emir Kusturica,slikar Sava Rakočević,književnik Danko Popović,muzičar i kompozitor Bora Dugić,arhitekta Peđa Ristić,književnik Milisav Savić,   kompozitorka Isidora Žebeljan, režiser Timoti Džon Bajford, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar i publicista Petar Peca Popović , glumac Predrag Miki Manojlović…..

Juče ,7.avgusta, navršilo se trideset godina,od iznenadne i tragične smrti Nenada-Neše Burgića, jedinstvene i neponovljive ličnosti u našoj diplomatiji i kulturi.

 Nenad Burgić rođen je 12. aprila 1952. godine u Brusu. Osnovnu školu je učio u Brusu, gimnaziju u Kraljevu. Za vreme školovanja bio je odličan đak, Vukovac, pokazavši prirodnu bistrinu uma i vanserijsku inteligenciju kao i lakoću pamćenja. Đak generacije sa sedam diploma. Ekonomski fakultet je završio u Beogradu, diplomirao sa ocenom 10 u 23. godini života. Služio je JNA u Sarajevu a po odsluženju vojnog roka proizveden u čin p.poručnika.

Zaposlio se u SSIP-u 1979. godine. Akreditovan kao diplomata odlazi u Tokio za atašea za privredu. S obzirom da je izučavao filozofiju i kulturu Dalekog Istoka posle nekoliko meseci dobija poslove atašea za kulturu i štampu, tako da je uspešno obavljao poslove i iz ove oblasti.

Bio je poliglota, govorio je pet jezika: engleski, francuski, ruski, japanski i kineski. U Japanu je boravio četiri godine, od 1979. do 1983 i jedini je od svih službenika u našem predstavništvu govorio japanski.

Nenad Burgić je bio čovek posebne vrste, pa i diplomata posebne vrste što nam govore i mnogobrojni događaji. Jedan od tih događaja je i onaj kada je Zoran Đorđević, dopisnik „Tanjuga“ iz Pekinga, otišao u Tokio na izlet. Potražio je Nenada Burgića, čiji je stan bio svratište i konačište za sve one koji su se zadesili u dvanaestmilionskoj japanskoj prestonici, a nisu imali gde da spavaju. Usput, gledajući izloge, Zoranu je zapala za oko fotografija lepe Japanke sa bluzonom od jugoslovenske zastave: trobojka i crvena komunistička petrokraka u sred srede proameričkog, antikomunističkog Japana! Brže-bolje, Zoran je kupio tu fotografiju, a onda je video da nije morao da žuri nije bilo knjižare ni kioska u kojoj ista nije mogla da se nađe. Elem, upoznavši Nenada Burgića, Zoran mu je pokazao tu „atrakciju“, a onda saznao da je ideja potekla od Nenada, da ju je ostvarila najpoznatija japanska modna kreatorka, a bluzon nosi najpopularnija japanska pevačica.

 Nenadova ljubav prema filozofiji, kulturi i jezicima Dalekog Istoka počela je mnogo pre 1979. godine, od kada je na četvorogodišnjoj službi u Tokiju. U Japan je već otišao sa objavljenom zbirkom japanske poezije „Zatvorena (otvorena) knjiga“, a za knjigu „japanskih“ stihova, haiko-poezije „Oluja u planini“, dobio saveznu nagradu (čiji je novčani deo odbio).

Službovanje u Tokiju iskoristio je za više boravka u Kini, čiji je jezik takođe naučio i čija ga je kaligrafija posebno zainteresovala. Beogradska „Naučna knjiga“ i kraljevačko „Slovo“ objavili su mu 1988. godine grandiozno delo, jedino te vrste u Jugoslaviji, „Kinesku kaligrafiju“. Objavljivao je tekstove u jedinom jugoslovenskom časopisu te vrste, „Kultura Istoka“, bio je recenzent knjige Zorana Belića „Hod kroz bespuće ili Put moći – Izabrani spisi o borbi za duh“, držao je predavanja na beogradskom Filozofskom fakultetu, na raznim tribinama, bavio se grafikom i bio je jedan od najboljih umetnika „Galerije AUT“ u Grožđanima u Istri. Koautor je tokijskog izdanja „Narodne igre u Japanu“.

 Interesujući se za kulturu dalekih naroda, produbljivao je i znanja o kulturi svog naroda i  negovao svoje nacionalne korene i baštinu. Učeći od Kineza i Japanaca o njihovom pismu, poučavao je Kineze i Japance srpskoj ćirilici i srpskoj srednjevekovnoj kaligrafiji.

Na sve prijeme, na koje su Japanci, Kinezi, Indusi i drugi diplomatski predstavnici, sem evropskih i američkih, dolazili u nacionalnim nošnjama, pojavljivao se u šumadijskoj anteriji, vazenoj košulji i čarapama, opancima i ostalim detaljima srpske nošnje.Nije se kao neki, stideo svog seljačkog porekla i svoje „seljačke nacije“, već naprotiv, izuzetno se ponosio svojim korenima i u njima video mnoge vrednosti, nedostupne samo skorojevićskom oku.

Kada se vratio iz Japana dobio je mesto sekretar-savetnik gde je ostao sedam godina, sve do 1990. godine. Zagonetna smrt ga je presekla u najlepšim godinama života i stvaralaštva.

Napisao tri knjige: Otvorena – zatvorena knjiga, Oluja u planini  i Kineska kaligrafiju.