U Beogradu je danas, u 75-oj godini života, preminuo istaknuti građevinar, privrednik ,srpski domaćin i dobročinitelj Miloš Radenković.Miloš je rođen 1950. godine na jugu Srbije ali je njegova pordica poreklom sa sa Kosova i Metohije što je s ponosom isticao.
Radnu karijeru, građevinskog inženjera je započeo u “Kablaru” na njegovim gradilištima u Prištini ali se relativno rano odlučio i osamdesetih godina proteklog veka ušao u vode privatnog preduzetništva .Bio je osnivač i vlasnik poznatog “Građevinara” koji je kasnije postao stub “MR Sistema” u okviru koga su ,svojevremno poslovala poznata prevoznička firma “Raketa” iz Užica, bolnica Sveti Nikola iz Ratine, Ugostiteljsko turističko preduzeće “Srbija” iz Kraljeva i Multimedijalni centar “KVart”. Iza njega ostaju stotine hiljad kvadratnih metara izgrađenih stanova i poslovnog prostora ,kilometri potpornih zidova, puteva i mostova koje je takođe njegov “Građevinar” izgradio.
Iza njega ostaju njegove zadužbine Hram spaljivanja moštiju svetog Save u Kraljevu, bolnica “Sveti Nikola” u Ratini i multimedijalni centar “Kvart”u Kraljevu.
Iza njega ostaju i brojni svedoci njegovih dobročinstava jer je Miloš nesebično pomagao svoju Ratinu,,brojne sportske klubove, brojna kulturno umetnička društva, posebno guslarske družine, brojne porodice i pojednice…
U naponu svog radnog stvarlaštva ,vođen porivom domaćina i graditelja, uključio se u tada aktuelne procese privatizacije kroz to prošao svojevrsnu golgotu i nepravdu od koje se nikada nije oporavio.Iako potpuno pravosudno rehabilitovan sve to platio je najskupljom mogućom cenom, svojim zravljem.
Izgleda da njegov primer i pristup jednog domaćina tim procesima nije bio poželjan model za kreatore tih procesa pa je sprovedena svojevrsna “eutanazija” njegovog MR Sistema .
To iskustvo bilo mu je motiv da se ogleda i kao pisac ,a zapisano je ,2011.godine, pretočio u knjigu sećanja koju je naslovio „Čovek samo srcem dobro vidi“.
Zamolio me je, te sada već daleke 2011.godine, da napišem predgovor za njegovu knjigu. Danas kad se ,na ovaj način opraštamo od Miloša, ponoviću ,u znak sećanja na dane kada smo sarađivali i družili se, taj tekst koga sam tada naslovio “Od ličnog ka opštem” jer mi se ,na našu žalost,čini ,još uvek, aktuelnim.Evo tog teksta iz marta meseca 2011.godine :
Pročitavši knjigu „Čovek samo srcem dobro vidi“ najpre sam se podsetio nekih vremena, događaja i ličnosti koje sam, prirodom posla kojim sam se bavio, doživeo ili upoznao kao jedan od neposrednih aktera. Opterećen tim saznanjem i bez- malo dve decenije dugim poznanstvom, a kasnije i prijateljstvom sa autorom, strahovao sam, dok ispisujem ove redove, da ne budem isuviše ličan (čitaj nekritičan) u onom negativnom smislu.
Svestan tih izazova, ipak, javnosti preporučujem ovu knjigu za čitanje, iako je u njoj, u prvom redu, dominatan, logično lični, subjektivni stav autora o proživljenom i preživljenom.
Iako je reč o sudbini i iskustvu jednog čoveka, ova knjiga će pažljivog čitaoca uputiti i na razmišljanje o brojnim razlozima opšteg društvenog karaktera za takvu sudbinu, ne samo autora ove knjige, nego i bezbroj drugih, njemu sličnih, a koji posle proživljenog i preživljenog nisu mogli, nisu hteli ili nisu osetili potrebu da svoje iskustvo i na ovaj način podele sa drugim.
Šta je to u ovoj tako lepoj i duboko tragičnoj Srbiji „ram za sliku“ ovakvoj i sličnim sudbinama?
U jednom novinskom tekstu koga sam već objavio pokušavajući da dam odgovor na to pitanje, između ostalog sam napisao: „Ima li država mehanizme da se zaštiti od pojedinaca koji, postupajući u njeno ime, toj istoj državi nanose štetu koju kasnije plaćamo mi, poreski obveznici?
Što se nas u Kraljevu tiče, možda bi javnost mogla i trebalo da pita pojedine aktere očiglednog „proterivanja“ Radenkovićeve firme „Građevinar“ iz Kraljeva, čime je on to zaslužio? Možda time što je podigao prvu privatnu bolnicu? Ili time što je od temelja do krova izgradio Hram kod Gimnazije? Ili izgradnjom najsavremenijeg bioskopa „Kvart“? Ili finansiranjem odbojkaškog kluba „Ribnica“? Ili, prosto zato što je bio uspešan u svom “zanatu”-građevinarstvu proizvevši tokom dvadeset i više godina privatnog poslovanja desetine hiljada kvadrata stambenog i poslovnog prostora i kilometre mostova i puteva? A uspeh se, nažalost, kod nas Srba još uvek teško prašta. Posebno bližnjem!
Očigledno je, nažalost, da država Srbija još uvek nije izgradila te mehanizme da sebe i građane zaštiti od uzurpatora njenih mehanizama, institucija i alata. No, krivica nije samo u njima uzurpatorima države, već i u nama, građanima koji i danas, bezmalo vek kasnije, nismo svesni reči dr Arčibalda Rajsa koji je, kao osvedočeni prijatelj ovog naroda, u svom političkom testamentu pod imenom „Čujte Srbi“ još 1928. godine, između ostalog, napisao: „Za veru u čudesa, od čudotvoraca su potrebniji oni koji veruju. A na nesreću političari su vam svemoćni…“
Dakle ovakvih sudbina u Srbiji biće sve dok su nam pripadnici političkih elita svemoćni ili dok im mi svojim činjenjem i nečinjenjem, svejedno, to omogućavamo!
Ako je autor, makar i naknadno, ovim hteo da nas na to podseti i da nas opomene, onda je to dobro za nas i za njega. Eto, dakle, bar jednog razloga da pročitate ovu knjigu.
