Tijana Miljković je rođena 1992. godine u Kraljevu gde je završila Gimnaziju, a zatim i Filološki fakultet u Beogradu. Pisala je tekstove na temu umetnosti za različite portale (Bistro, 7 umetnosti, itd). Bavi se i pisanjem pesama. Njena razmišljanja o kraljevačkom Oktobru odlučila je da podeli sa čitaocima našeg portala.

Nema slučajnih građevina, ni spomenika izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema ni slučajnih rušitelja tih istih građevina i spomenika čije je najrazornije oružje zaborav i nepoštovanje često vlastitih predaka rekao je Ivo Andrić, čijim mudrim i istinitim rečima često pribegavamo.

14. oktobar  verovatno je najtužniji dan za grad Kraljevo i okolna mesta koja su sa gradom povezana.  Ukoliko treba da iskažemo jedno drugačije viđenje ovog dana kroz stavove mladih ljudi koji u Kraljevu žive, školuju se ili rade, pred sobom imamo nimalo laku dužnost. Dužnost je možda čak i preslaba reč, jer nastradali u streljanju 1941. godine zaslužuju da ih uvek spominjemo i sećamo ih se. Međutim, teško je uopšte govoriti na temu, a još je teže izraziti ulogu novih generacija u njoj s obzirom na proteklo vreme.

Negde je odmereno 50 godina nakon čijih bi proticanja događaj postao deo istorije, što znači da se u našem slučaju broj godina itekako uvećavao i produbljivao naš odnos prema prošlosti koju mi sami lično nismo doživeli. Naravno da je za sve nas rat mera svih užasa koji mogu da zadese jedan narod. Kroz časove istorije kao školskog predmeta slušali smo o tolikim ratovanjima širom sveta kao i o onim koji su pogađali i našu zemlju. Učili smo lekcije, sa razumevanjem ili napamet, kroz koje smo sticali prilično ohladnelu viziju govoreći godine, pojedine ličnosti, mesta borbi. Te podatke smo potom zaboravljali pa je od znanja ostao samo njegov antonim neznanje, jer kada bismo morali da svojim rečima predstavimo ratna dešavanja na neki prisniji način, ostao bi veliki znak pitanja ispred i iza našeg izlaganja.

Kada je reč o konkretnoj tragediji, streljane ljude ne pamtimo, živeli su mnogo pre nas, i iako saosećamo sa tužno i nepravedno oduzetim životima, postoji ta distanca prema nekome koga nismo nikada lično upoznali niti nam je bio blizak. Naravno da postoji memorijalno-spomenička celina kroz dostupne podatke, fotografije, lične predmete žrtava kao i mesta za sećanje na njih. Svima nam je dostupna, da se sa njom upoznamo i približimo ličnostima ubijenih. Ovakvih odmazdi bilo je previše, nije trebalo biti nijedne. Zbog toga su svi oni predstavljeni kao deo porodičnog i društvenog kruga kako bi se stvorila sveobuhvatna slika ljudskog stradanja i dodatno osudio masovni zločin protiv čovečnosti.

Treba izdvojiti svakog ponaosob, svaku ženu, mladu osobu, muškarca i zamisliti da je to mogao biti neko vaš kao što nekome i jeste bio. Mi koji smo došli kasnije ali koračamo istim putevima kojima su nekada ti ljudi koračali i ne sluteći kakva će ih nesreća zadesiti  moramo negovati kulturu sećanja i ne smemo izgubiti u borbi sa vremenom koje ima moć da je tako lako izbriše.

Bez obzira na naša godišta i na činjenicu da sada živimo u daleko uljuljkanijem svetu nego što su naši vršnjaci tada živeli, sa zrelim poštovanjem moramo pristupiti streljanju. Kada za sobom ostavimo sve školske časove istorije, ostaje nam životni čas u kojem ne smemo omanuti i čuvati u svesti individualnost oktobarskih žrtava, koje su žrtve ne samo u tom mesecu i tog datuma nego i inače i koji se nikako ne smeju svoditi na samo brojčani podatak.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

„U sećanju prošlost nije mrtva, već upotrebljiv i aktivan sadržaj. Upravo u tome leže i mogućnosti manipulacije.Kritička kultura sećanja nastoji da pokaže uzroke i obrasce raznovrsnih potreba prošlosti. Pamćenje čini smišljeni odnos prema prošlosti. Ono se po svojoj prirodi vezuje upravo za one institucije koje čuvaju i prenose sadržaje prošlosti. Institucionalizacija kulture sećanja počinje sa prelazom sećanja u kulturno pamćenje“ reči su sociologa dr.Todora Kuljića koje su,verujemo, bile moto projekta „Kuća nezaborava“ Stefane Savić, realizovanog ,u petak 15.oktobra, u Narodnom muzeju Kraljevo.

 A „Kuća sećanja“ ima za cilj  da  otvori prostor namenjen memoriji grada, memoriji njenih građana, namenjen sećanju ne samo na događaj kao takav već i na njegovu interpretaciju, namenjen našem pamćenju.

Ova mlada umetica poreklom iz Kraljeva je ,u jednom svom,prošlogodišnjem, razgovoru zabeleženom u listu  „Danas“ u kome je ,neko vreme, radila kao fotoreporter kazala da je način na koji se sećamo zapravo je neka vrsta okvira ili neka vrsta koordinatnog sistema u stvaranju našeg ličnog, socijalnog ili kulturnog identiteta.

Pozivajući ,svoje sugrađane,kraljevčane da joj se priključe u gradnji  „Kuće nezaborava“ Stefana je iznela svoja prva sećanja na Kraljevački oktobar: „Moje sećanje luta od slike do teksta. Ono nema jasan prostor, jasne definicije, sastavljeno je od reči drugih ili možda pre od odsustva reči. Ja o tome zapravo ništa ne znam ali se ipak sećam. Jer sećanje je upisano negde u nama. Sve prećutano jednom mora da progovori…

… Svečanost je. Svi smo u belim haljinama. Pevamo. Oko nas humke i posetioci na tribinama. Sa razglasa se čuje glas glumice koja dramatično izgovara „Karanovac, Kraljevo….“ pa dalje o tom strašnom događaju.Učili su nas da je stradalo 6000 ljudi. Kasnije sam na televiziji gledala i da je bilo i onih koji su preživeli. Jedan od njih je bio deda mog druga Dušana.“

Stefaninom pozivu odazvalo se desetina kraljevčana i kraljevčanki  različite starosne dobi,obrazovanja i afiniteta, a Stefana je  ,pred kamerama, vodila razgovor podstičući ih  pitanjima da što jasnije saopšte svoja  sećanja vezana za taj tragični događaj iz prošlosti grada na Ibru ali i  svoje  sveže impresije  o aktuelnom stanju ,nedovršenog memorijalnog kompleksa nazvanog ,ne baš preterano inventivno Groblje streljanih 1941, kao i o načinu na koji  današnje Kraljevo  neguje kolektivno pamćenje na te dane.

Inovativni i hvale vredan pokušaj mlade umetnice i profesorke na fakultetu da otvori prostor za razgovore na ovu temu čiji ishodi mogu biti višeznačni ali koji ,bez sumnje ,doprinose jačanju našeg socijalnog i kulturnog identiteta kao zajednice koja pretenduje da bude  grad sa svim karakteristikam koje tvore ime te zajednice-Kraljevo!

Stefana Savić je rođena 1979. u Kraljevu, gde je završila gimnaziju. Posle studija fotografije na Akademiji BK, i studija teorije umetnosti i medija na beogradskom Univerzitetu umetnosti, aktivna je kao urednica fotografije, predavačica i pedagoškinja. Autor je devet samostalnih, učestvovala je i na više od dvadeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.Jedna je od autora projekata Nevidljivi i F20.13 sa korisnicima psihijatrijske pomoći, kao i foto-radionice sa migrantima (Centar za kulturnu dekontaminaciju – CZKD) Nesaslušane priče i FORA. Autorka je dokumentarnog filma „Zbogom, Polka“, koji je nastao u saradnji sa piscem i novinarom Goranom Gocićem. Jedna je od osnivača udruženja Art kultivator.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Više je nego očigledno da je održavanje nedovršenog memorijala koji je,do pre desetak godina, nosio naziv  „Spomen park“ sve veći teret za grad  Kraljevo. Uzrok nije samo činjenica da je izgrađeno tek polovina  od rešenja arhitekata iz Beograda  Spasoja Krunića i Dragiše Kovačevića, prihvaćenog još daleke 1970. godine posle sprovedenog opšte jugoslovenskog konkursa na kome ni jedno od trinaest prispelih rešenja nije dobilo nagradu žirija. Osnovni razlog leži u činjenici da je gašenjem i rasformiranjem dela javne uprave ,koji je tada ,ko zna iz kojih razloga, radio u okviru Odeljenja za finansije tadašnje opštine Kraljevo, sredinom devedesetih godina (od dolaska koalicije Zajedno na vlast) prestalo staranje o Spomen parku u kontinuitetu tokom čitave godine.

Realna potreba da se izvrši opšta revizija  do tada zvanične istoriografije i iz nje proisteklih koncepata obeležavanja  pojedinih značajnih datuma iz naše prošlosti urađena je tada, kako to već kod nas najčešće biva, na jedan krajnje voluntaristički način.

Osnovna karakteristika takvog postupanja je   volja novih vlasti da što pre ,što vidljivije, na nivou simbola i dnevne prakse, učini  otklon od prošlog odbacujući pri tom i dobra rešenja iz prošlosti.

„Žrtva“ tih promena  je ,na izvestan način, i Spomen park u Kraljevu. Jer,ukidanjem službe-organizacije koja tokom čitave godine ima zadatak da se stara o spomen kompleksu i priprema program obeležavanja oktobarskih svečanosti to počinje da biva briga svih ali najčešće ničija konkretno i operativno na dnevnom nivou.

Šta tek reći za „revolucionarni zanos“ nekih  predstavnika koalicije DOS koji su,prvih godina ovog XXI veka, tražili i „izborili se“ za ukidanje  direktnog prenosa RTS-a programa iz kraljevačkog Spomen parka i prestanak prakse pozivanja predstavnika  drugih gradova iz zemlje i inostranstva na komemorativni skup!?

Ili, šta reći za „raskid“ sa praksom organizovanog dolaska đaka na Groblje streljanih kako za vreme komemorativnih svečanosti tako i tokom školske godine?

Ako svemu ovome dodamo i naš  opštepoznati i maltene svuda vidljiv  nemaran odnos prema grobljima jasno je da Groblje streljanih u Kraljevu  teret  donosiocima odluka u lokalnoj samoupravi koga se oni ,hteli to ili ne, moraju „setiti“ svakog oktobra.

Otuda i praksa da se gradskim,javnim ustanovama iz kulture, delegira staranje o  konceptu, pripremanju i realizaciji dela programa koji se izvodi na Groblju streljani posle polaganja venaca,parastosa i govora zvaničnika.

To ,bez sumnje, za posledicu ima jedan kliširani pristup kreiranju prigodnog programa sa nejasno arikulisanim porukama  prema mladima,prvenstveno, koji,trebalo bi da su ključna ciljna grupa kao budući nastavljači naše, ionako krhke, kulture sećanja

Konferencija za štampu Miloša Milišića ,pomoćnika gradonačelnika Kraljeva za kulturu na kojoj je on,danas, predstavio ovogodišnji progam obeležavanja i sećanja na tragične dane Kraljeva  iz oktobra 1941. godine bila je prilika da postavimo pitanja kako grad kao lokalna samouprava vidi dalju sudbinu memorijalnog kompleksa koji ,zadnjih decenija, nosi naziv Groblje streljanih i da li ima naznaka za preispitivanje dosadašnjeg koncepta obeležavanja i sećanja na te tragične dane?

Osim toga što je izneo svoj lični stav da bi trebalo formirati neku,novu,javnu ustanovu koja bi se bavila isključivo staranjem o memorijalnom kompleksu,planiranjem i realizacijom Komemorativnig skupa i prigodnog programa Milišić je izbegao decidan odgovor na pitanje o potrebi  preispitivanja dosadašnjeg koncepta obeležavanja a što bi ,po nama, trebalo da se inicira i pokrene baš iz lokalne samouprave.

Jer, zaklanjanje iza normi, kako već to znamo da činimo kada nam ide u prilog, u ovom slučaju nije baš ni delotvorno a ni svrsishodno.

Kao što nije  ni delotvorno , ni svrsishodno, očekivanje da neke naučne i kulturne institucije na nacionalnom nivou porade na (re)definicij postojećeg koncepta obeležavanja i sećanja na kraljevački oktobar iz 1941. godine.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Učenica prve godine Kraljevačke gimnazije,Katarina Pantović  je devojka koja se interesuje za srpsku kulturu i istoriju.Evo kako ona,u razgovoru koga je zabeležila naša saradnica  Sofija Đurić, vidi Kraljevački oktobar i šta ona misli o tome šta treba uraditi da bi se mlađi  sa više pijeteta ponašali prema tom stratištu.

 Katarina je o ovom događaju saznala u osnovnoj školi, ali je i sama želela da zna više, pa je istraživala o tome na internetu, čitala članke o tome i tražila knjige koje o njemu govore.

 Skoro svake godine, ona posećuje njegovo obeležavanje u Spomen parku.

Katarina misli da se nastavnici trude da govore o tome u školi, ali da to nije dovoljno, već da treba da se posveti više vremena i časova za ovoj  temi.

Ona navodi da postoje škole koje ne vode đake na obeležavanje ovog događaja i zbog toga većina učenika ne zna skoro ništa o ovom događaju.

Katarina je takođe navela da treba uvesti promene i u samom Spomen parku.

Te promene se najviše tiču isticanju imena žrtava na nekoj vrsti spomen ploče ili table. Druga velika promena se tiče nedovoljnog broja informacija o samom događaju u parku. Katarina misli da treba napraviti ili mali muzej ili makar napraviti table na kojima bi pisale  informacije o tome, slike ili neki ostaci pisama ili naslova iz novina tog vremena.

Mladi u gradu Kraljevu žele da uče o svojoj istoriji, ali je očigledno da nije dovoljno samo doći na obeležavanje događaja.

Potrebno je uvesti više časova u školi o Kraljevačkom oktobru, ali i  urediti Spomen park, jer bez toga, čak i oni koji bi se interesovali za njega, ne bi imali način da se o tome informišu, a ni mesto na kom bi čuli o tome.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Profesor filozofije Vladimir Marović se, u svom naučnom usavršavanju, bavio fenomenima autoritarnosti i dominacije u političkom životu koji se ustanovljuju kao socijalno-filozofski i socijalno-psihološki uzroci politička ideologija čiji su ishodi stratišta poput ovog,našeg,kraljevačkog iz oktobra 1941.godine.Zato nam je bio dragocen sagovornik na temu odnosa nas,savremenika, prema takvim događajima i mestima masovnog stradanja ljudi zbog pripadanja drugoj nacij  ili drugoj ideologiji.

Kako ste saznali za ovaj događaj, дa li je to bilo u školi, kod kuće, sa društvom ili na neki drugi način…  i  kada ste počeli da ozbiljnije da govorite ili čitate na ovu temu?

„O zastrašujućem događaju u kojem se odigravalo streljanje jednog grada saznao sam u najranijem detinjstvu, pre polaska u školu, budući da se u mojoj porodici gajio duboki pijetet prema žrtvama Drugog svetskog rata. Upravo iz tog razloga sam bio pripremljen za moja kasnija bavljenja pitanjima sloma humanosti, koji se vezuje za ovaj rat. To ujedno znači i da su mojim sazrevanjem sazrevali i moji pristupi u proučavanju i posvećivanju ovoj temi. Tako sam i u ličnom naučnom usavršavanju za temu svog magistarskog rada odabrao fenomene autoritarnosti i dominacije u političkom životu, koji se ustanovljuju kao socijalno-filozofski i socijalno-psihološki uzroci nacifašizma. Ova politička ideologija je ideologija smrti, a Kraljevo je jedan od njenih gradova-žratva.“

Da li mislite da se u školama, na televiziji i drugim medijima dovoljno govori o ovom događaju?

„Stradanje nevinih ljudi u Kraljevu, iz razloga što se jedan narod nije hteo pokoriti zavojevaču, je tragična istorijska lekcija koju moramo stalno proučavati i predavati. Ovo najpre govorim zbog toga što želim da opomenem da iako je nacifašizam u Drugom svetskom ratu vojno poražen, njegovi uzroci i dalje živo pulsiraju i, na nesreću, mogu proizvesti novi kraljevački oktobar bilo gde u svetu. Upravo stoga nužno je neprestano podsećati na ovaj događaj. Ovo podsećanje ne sme biti svedeno samo na jedan ceremonijal u određenom dobu godine, već mora imati uporišnu tačku u političkoj kulturi, strategiji vaspitanja i obrazovanja, kao i medijsku prisutnost ne samo na lokalnom nivou.

Kraljevo je kao mesto stradanja u bivšoj Jugoslaviji, nakon rata, postalo mesto susretanja. Ne smemo zaboraviti da su u naš grad, povodom odavanja počasti oktobarskim žrtvama, svake godine dolazili kulturni poslenici iz raličitih jugoslovenskih republika, kako bi dali svoj doprinos kulturi sećanja i poštovanja žrtava. Time želim da kažem da se sadašnje obeležavanje ovog događaja uveliko provincijalizovalo. Podsetio bih da na javnom servisu svake godine pratimo kragujevački „Veliki školski čas“, dok sa „Kraljevačkim oktobrom“ to više nije slučaj, iako je nekada bio. Kragujevac u tom pogledu može i mora da nam bude uzor, jer se ovde ne radi samo o sećanju na žrtve, već je u pitanju i javni čas čovečnosti.

Baš zbog te čovečnosti, njenog očuvanja i njene izgradnje u mladim naraštajima, upravo te generacije treba upoznavati sa svim onim što se dogodilo u Kraljevu – sa uzrocima i posledicama. Tim povodom bih mladim ljudima preporučio knjigu naše sugrađanke Silvije Krejaković („Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941.“), koja je dugogodišnjim istraživanjem i posvećenošću demistifikovala bezimene brojeve žrtava, kojima se opisivala tragedija jednog grada, i suočila ih sa identitetima, imenima, prezimenima i zanimanjima ljudi koji su o ovom gradu živeli, stvarali i u njemu brutalno ubijeni.“       

Kakvo je vaše mišljenje o Spomen parku, šta biste promenili u njegovom izgledu ’

„To je uistinu bolna tema. Pre svega zbog toga što se belodano može primetiti da su nebriga, zapuštenost, nepoštovanje i zanemarivanje dobrano načeli Spomen park. O tome da je jedno vreme čak bio i pašnjak, sramno je i govoriti. To je sramota nas Kraljevčana i svih onih koji bi morali da se staraju o očuvanju ovog groblja streljanih sugrađana, kao i onih koji su u tom vremenu tražili utočište u Kraljevu. Na simboličkoj ravni, mogli bismo reći da je banalni pokušaj istrebljenja smisla postojanja Spomen parka svoj vrhunac doživelo besmislom vandalskog spaljivanja spomen sobe u vidu vagona na ulazu u ovaj kompleks. U tom vagonu odavno nema čuvara, a ni knjige žalosti u koju su se posetioci upisivali.

Međutim, „rukopisi ne gore“, rekao bi Bulgakov, pa tako ni „potpisi“ onih koji su ovde počinili zločine, ali ni onih koji pokušavaju da očuvaju sećanje i poštovanje prema žrtvama. Baš zbog čuvara ove vrste, valja napomenuti da izgled Spomen parka ne može biti samo ispunjavanje nečijih želja, nego ozbiljan kulturni, edukativni, arhitektonski, muzeološki i državni poduhvat sa snažnom i jasnom porukom. Za početak valjalo bi se pozabaviti originalnim projektom arhitekata Spasoja Krunića i Dragutina Kovačevića, pa uvideti šta iz njega sve nije izvedeno, to jest izgrađeno. Tu pre svega mislim na muzej koji je projektom bio predviđen. Prošlo je pedeset godina od podizanja Spomen parka, a on zapravo nije završen.“ 

Zabeležila:Sofija Đurić   

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Kraljevčanin Nenad Spasojević je student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka i saradnik u Institutu za političke studije. Evo šta je rekao našoj saradnici Sofiji Đurić o  spoznaji  činjenica o stradanju kraljevčana oktobra 1941 godine a i o tome šta bi trebalo menjati u postojećem konceptu(?!)  sećanja na te dane.

Kako ste saznali za ovaj događaj, дa li je to bilo u školi, kod kuće, sa društvom ili na neki drugi način  i  kada ste počeli da ozbiljnije da govorite ili čitate na ovu temu?

            Po prvi put sam o dešavanjima koja se vezuju za 14. oktobar 1941. godine, čuo tokom pohađanja osnovne škole. S obzirom da je tada praksa bila da učenici odlaze u Spomen park i odaju počast stradalima, to me je već posle prve posete pomenutom parku podstaklo na dodatno informisanje o tom događaju. Kao neko ko je od malih nogu pokazivao veliko interesovanje za istoriju, a posebno istoriju našeg naroda, saznao sam o mračnim dešavanjima koja su se tih dana zbivala u Kraljevu. Prilikom prve posete Narodnom muzeju u Kraljevu imao sam priliku da se dodatno upoznam sa stradanjima civilnog stanovništva i svim nedaćama koje je taj rat ostavio za sobom.

Da li mislite da se u školama, na televiziji i drugim medijima dovoljno govori o ovom događaju?

            Kada se govori o slavnim terenucima naše prošlosti, ili pak stradanjima našeg naroda, mislim da ne smemo ni u kom slučaju praviti razliku u njihovom obeležavanju. Svaki značajan istorijski trenutak je potrebno obeležavati i prenositi sećanje o tim dešavanjima na mlađe naraštaje. Takva praksa treba da bude i u slučaju 14. oktobra. Taj dan je dan tuge i žalosti, ali mislim da ne bi imalo ništa tužnije ako na taj datum zaboravimo, posebno mi Kraljevčani.

            Ako govorimo o vidljivosti i informisanosti građana o 14. oktobru mislim da je u svemu najbolje da napravimo paralelu sa susednim nam Kragujevcom. I taj je grad zadesio sličan zločin u istom ratu. Ali u čemu je razlika između dva događaja i dva spomen parka? Namerno pominjem spomen park Šumarice, jer kad god bi se tokom studija ili bilo kog neformalnog razgovora sa kolegama ili poznanicima samo pomenula ta tema, mizorno je mali broj pre svega mladih koji znaju za 14. oktobar. Dok, s druge strane, po mom mišljenju za Spomen park Šumarice i pesmu Krvava bajka nema ko nije čuo. E tu onda dolazimo do odgovora na pitanje da li se ovaj događaj dobro obeležava. Obeležavanje događaja je bitno, ali mislim da postoji mnogo prostora da se kako obeležavanje, tako i informisanje šire javnosti podigne na viši nivo. Tu su u prvom redu učenici osnovnih i srednjih škola, a potom i svi ostali građani. Kada sam u svom rodnom Kraljevu ponekad na lokalnim televizijama ugledam i po koji istorijski prilog o ovom događaju, a tu su svakako i standarnda izveštavanja sa godišnjih obeležavanja događaja. Međutim, ono što po meni izostaje jeste veće zalaganje da se o ovoj temi priča šire i da se više informišu i ljudi van Kraljeva. Zato je potrebno veće zalaganje mnogih u Kraljevu da se kroz predavanja, projekte, naučne radove i medijske priloge nauče i podsete mnoge o ovom strašnom događaju.

Kakvo je vaše mišljenje o Spomen parku, šta biste promenili u njegovom izgledu?

            U pravcu prethodnog odgovora mislim da je najbolje da odgovorim i na ova pitanja. Naime, ako pogledamo stanje sa Spomen parkom mislim da će nam svima biti jasno koliko smo nemarni, a pojedini sa svojim nerazumljivim vandalskim pristupom i neljudski nastrojeni. Osobe kojima je Spomen park posvećen, svakako da zaslužuju da sećanje na njih izgleda uređanije i lepše. I sigurno da Spomen park nikada neće postati turistička atrakcija Kraljeva, kao što je to postao Aušvic. Naprotiv ovo zdanje treba da svojom uređenošću i istorijom privuče posetioce iz raznih krajeva Srbije i inostranstva da dođu i da se informišu, saznaju nešto više o 14. oktobru i zabeleže to sećanje.

I zato dok stradali 14. oktobra nisu imali izbora kada su njihovi životi bili u pitanju, Grad Kraljevo i njegovi građani i te kako imaju izbora i opcija da ne dozvole da Spomen park padne u zaborav.

Zabeležila:Sofija Đurić   

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“.Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

 Kada prođete put od  đaka osnovne i srednje škole, studenta i nastavnika u školi, hteli ili ne, svedoci ste raznih promena u nastavi istorije.Obično se u promene uđe jako ambiciozno, obećavaju se dostignuća nikada viđena do sada, onda entuzijazam splasne, promeni se ministar i kreće se iz početka.Nažalost, predmet istorija je jako podložan različitim interpretacija, novim i starim tumačenjima, tako da i naoko nema velikog razloga i opšte poznate stvari često predstavljaju predmet rasprava.

Neke teme, kao što je streljanje ljudi u Kraljevu 1941., oduvek su privlačile pažnju i bile nezaobilazan deo svakog programa od detinjstva do današnjih dana.Program osmog razreda, gde se ova tema izučava, pretrpeo je razne izmene i promene.Svoj udžbenik osmog razreda pamtim po prvoj lekciji Balkanski ratovi, drugoj Prvi svetski rat i sve ostale lekcije bile su posvećene NOB(Narodno oslobodilačkoj borbi) i uređenju komunističke Jugosalavije.Današnji program (ove godine promenjen) prati period od 1918. godine do savremenih dana, podeljen na period između dva svetska rata, Drugi svetski rat, Hladni rat i period Posle hladnog rata.

U današnjoj nastavi, temu Kraljevačkog oktobra, obrađujemo u okviru lekcije,, Otpor, ustanak i građanski rat 1941–1942.“Po samom naslovu, vidi se da u okviru jednog časa, treba objasniti okupaciju od strane više neprijatelja, stvaranje dva pokreta otpora, njihovu saradnju i razlaz i masovna streljanja u Mačvi, Kraljevu i Kragujevcu.To je izuzetno težak zadatak, postoje brojne prerasude a i suviše je malo vremena.Zločini i žrtve se naravno ne mogu upoređivati i meriti ali broj streljanih u Kragujevcu i naročito stradanje đaka V-3 je najprepoznatljiviji.Ovako su ti događaji opisani u jednom od udžbenika, dosta slično i u svim ostalim:

,,Sredinom oktobra izvršena su masovna streljanja više hiljada civila u Kragujevcu, Kraljevu i podrinskom selu Dragincu.“

U sledećoj rečenici, pomenuti su đaci iz Kragujevca.

Iz svega navedenog, vidi se da od samog nastavnika zavisi u kolikoj meri će posvetiti pažnju specifičnom događaju.Svaki od  nastavnika, ima slobodu da može otprilike da izmeni 20 procenata od precizno zacrtanog plana, da više pažnje ili časova posveti određenom događaju.

Naravno da moje kolege posvećuju pažnju ovom tragičnom događaju ali ne postoji neko sistemsko rešenje, ostavljeno je svakom pojedinačno da se snalazi kako zna i ume.

Iz svega navedenog, dolazimo u situaciju da mnogi učenici nisu upoznati sa događajima 14.oktobra u dovoljnoj meri, da ne poznaju svoju lokalnu istoriju, da dolazak u Spomen park iskoriste da se vide sa drugovima iz škole, da tamo dolaze kao po kazni ili radosni ako se tog dana ne ide u školu.

Naravno, nisu deca kriva.

Kada bi Spomen park imao muzej, gde bi postojao kustos i multimedijalni sadržaj, pa da svaka škola u Kraljevu ima svoj mesec kada se obilazi stratište, mnogo bi lakše svima bilo.Tada bi, u manjim grupama, slušali o sudbinama ličnosti, o stradanju čitavih porodica a brojke koje se(nažalost pogrešno) serviraju, ništa ne znače.Na Spomen parku su često domaće životinje, deca igraju fudbal, nema popisanih žrtava, čak je pre par godina uslikan čovek kako igra golf, sa sve zastavicom i gomilom loptica!!!Zašto ne bi postojao protokol da svaka delegacija koja dođe u Kraljevo  poseti mesto strašnog zločina, pokloni se žrtvama i ispriča nekome šta se desilo u Kraljevu 1941. godine?

Nisu deca kriva.Mi odrasli moramo da organizujemo tribine, da animiramo nadležne, da pišemo i da pričamo deci.Kako je moguće da nam je Spomen park nedovršen i zapušten i sredi se tek pred samu komemoraciju?Kako je moguće da je pri jednoj neuspeloj privatizaciji, pripao novim vlasnicima Fabrike vagona?

Ključno pitanje je, da li smo dostojni jedne Dr Mileve Karajović, porodice Blažić, Stojana Stojića, Milana Dira i drugih od ukupno 2250 imenom i prezimenom navedenih žrtava(istraživanja Silvije Krejaković) a ima ih i više od tog broja?Pokažimo delom da jesmo.

Autor: Nastavnik istorije Milenko Đurić

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Zna se, prema dostupnim istorijskim istraživanjima, da je  prvi godišnji pomen streljanim oktobra 1941 godine u Kraljevu organizovan 14. oktobra 1942 godine za vreme nemačke okupacije.

Mesto  bezumnog i stravičnog zločina koga su počinili pripadnici regularnih snaga nemačkog Vermahta  koji su, kako se za sada pouzdano zna, streljali  2.255 ljudi, nalazi se na čistini podno Grdičkog brda koja je,tada, bila zapadni deo kruga Fabrike vagona.

Od tog prvog parastosa  nad , još uvek svežim humkama, prekrivenim hiljadama krstova koje je postavljala rodbina streljanih, pa do današnjeg izgleda  nedovršenog Spomen parka započetog još daleke 1970 godine, menjala su se i imena tog mesta od Groblja u lageru, Lagerskog groblja, groblja streljanih rodoljuba, groblja žrtava fašističkog terora, groblja oktobarskih žrtava, Spomen groblja do današnjeg  naziva Groblje streljanih 1941 godine.

I dok su se tako zdušno menjala imena  mesta stradanja nevinih kraljevčana  i koncepti obeležavanja tih tragičnih  događaja, iz perioda od 14 do 20 oktobra 1941 ,malo toga se ,na žalost, zaista uradilo da se na tom lokalitetu sagrade sadržaji dostojni sećanja na svu tragiku događaja koji su se tu zbili.

Žiri koji je odlučivao po konkursu , još iz 1970 godine, i pored tada prispelih 12 radova,bio je ,u osnovi ,nezadovoljan predlozima,ali ipak je odlučeno da se realizuje projekat arhitekata iz Beograda Dragutina Kovačevića i Spasoja Paje Krunića.

Evo šta je o tome, 2002 godine, pisao istoričar iz Kraljeva Radomir Ristić koji se bavio proučavanjem istorije ovog lokaliteta : „Žiri nije bio najzadovoljniji ponudjenim, pa je konstatovao da radovi ne prevazilaze prosečne vrednosti i ne donose nove ideje i rešenja. Ipak, prihvaćen je rad Dragutina Kovačevića i Spasoja Krunića koji predlaže prolaz ispod koloseka, muzej, preoblikovanje humki, ispisivanje imena, izmeštanje partizanskog groblja, spomenik neposredno uz humke, amfiteatar i scenu, zadržavanje koloseka sa vagonima i vodeno oko kao praelement života. Izvođački projekat i realizacija razlikuju se od idejnog projekta. Preoblikovane su humke i izgrađeni amfiteatar i scena. Groblje je ostalo bez ikakvih simbola. Nisu upisana imena streljanih. Od autentičnih objekata iz vremena streljanja ostali su samo jedan kolosek i, u pozadini, Grdičko brdo. Ogradnog zida, tako upečatljivog sa fotografija koje su snimljene uoči i posle streljanja, više nema!?“

Hoćemo li,mi kraljevčani, zaista dozvoliti,osam decenija posle krvavog oktobra 1941,  da nebriga i zanemarivanje jednog takvog mesta dovedu do toga da ga budući naraštaji vide kao nešto anahrono, nepotrebno pa ,čak, i opterećujuće pitanje je na koje tražimo odgovore u tekstovima koji slede.

Šta sve treba da se čini i ko to sve treba da (od)radi  da naša nebriga i zanemarivanje   ne donesu  „trajnu presudu“ Spomen parku u Kraljevu ,takođe je pitanje je na koje tražimo odgovore.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Biliži se oktobar 2021 godine…

Osam decenija je prošlo  a mi se,i dalje, ponašamo,sudeći po tome  ,u kakvom je stanju  naše stratište, kao nedovršeni i neodgovorni ljudi.

Brojne su teorijske i praktične dileme kako (is)koristi događanja iz naše burne prošlosti za oblikovanje naših pokolenja,jer identitet  jednog naroda u velikoj meri zavisi od toga koliko se  pamti , piše i govori  o njegovim  istorijskim pobedama i porazima a pre svega o brojnim stratištima.

Generacije koje tek pristižu,mlađi naraštaji  ne smeju ostati inferiorni prilikom  suočavanja sa  datumima i mestima stradanja u ne tako dalekoj prošlosti. Ne smemo dozvoliti ni minimum šansi  za ostvarenje čuvene izreke Džordža Santajane koji je rekao da: „Oni koji ne pamte prošlost osuđeni su na to da je ponove“

Kraljevo će ,u oktobru ove godine,prigodnim manifestacijama,parastosom i programom u Spomen parku obeležiti 80 godina od kada su u periodu od 15. do 20. oktobra 1941 godine pripadnici regularnih snaga nemačkog Vermahta streljali, kako se za sada pouzdano zna,  2.255 ljudi, mahom Kraljevčana, radnika ondašnje  Fabrike vagona, Fabrike aviona ,Državne železničke radionice i nekoliko stotina izbeglica iz Slovenije i sa Kosova koji su ,te rane 1941 godine, u Kraljevu pronašli privremeno utočište.

Burne društvene promene   i izumiranje  preživelih streljanja u Kraljevu, utiču , uprkos brojnim učinjenim naporima istoričara,kulturnih poslenika ,države i lokalne samouprave  da sećanje na  te dane i tragično stradanje kraljevčana  u oktobru 1941 godine bledi.

Brojnim i često vrlo kontroveznim promenama u nastavnim programima i planovima  za osnovne i srednje škole ,u proteklim decenijama, dodatno se   nesvesno uticalo na slabljenje pamćenja na ovaj  i slične događaje iz naše prošlosti.

I mi,mediji, dali smo ,takođe svoj „doprinos“ takvim procesima  jer se temom kraljevačkog stradanja i sličnim temama iz naše prošlosti bavimo sporadično,uglavnom ,uoči datuma kada se ,na razne načine,obeležavaju takvi događaji.

Medijski projekat „ Znam,čuo sam,to je “ ima za cilj da kontinuiranim objavama, žanrovski  različitih medijskih sadržaja,  u periodu od najmanje četri meseca  doprinese jačanju kulture sećanja ukazujući na univerzalne poruke koje takvi tragični datumi iz naše prošlosti ostavljaju kao trajni beleg u nauci, kulturi  i kolektivnom pamćenju naroda.

Uz  sadržaje u kojima će kao sagovornici dominirati istoričari i predstavnici kulturnih institucija i ustanova  veći deo planiranih sadržaja otvoriće medijski prostor  ,mladim kreativnim stvaraocima  iz različitih sfera umetnosti kako bi oni ,na način primeren njihovom senzibilitetu iskazali svoju percepciju poruka takvih strašnih događaja i svoje predloge kako da takve događaje iz naše prošlosti  ne  zaboravimo, jačajući  kroz ta   sećanja  i sebe kao individue i sebe kao narod.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja,sprovode „KV Novosti-on line“.Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.