Na primeru gradnje malih derivacionih hidro elektrana u Srbiji u poslednji deset godina, vide se, kao na dlanu,sve posledice pogrešnih odluka državne – javne vlasti na svim nivoima njenog organizovanja, donetih  na štetu opšteg – javnog  interesa a u korist  profita pojedinaca koji su gradeći ove objekte  naneli nesagledive i dugoročne posledice po životnu sredinu, čulo se,pored ostalog,u utorak 26.aprila na tribini “Reka čeka spas od čoveka”, koju je organizovala inicijativa “Pravo na vodu” na Trgu srpskih ratnika u Kraljevu.

O ovim i drugim pojavama koje su pratile  deceniju ekspanzije gradnje malih derivacionih hidro elektrana u Srbiji prisutnim građanima na Trgu srpskih ratnika, govorili su Rarko Ristić,prorektor Beogradskog univerziteta i profesor Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu,Predrag Simonović profesor Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i aktivisti Bojana Minović iz organizacije Saačuvajmo planinske reke Kraljeva,Iva Marković iz inicijative Pravo na vodu(Polekol) i Goran Nikolić iz inicijative Spasimo Studenicu.

“Uspelo se”,i za to vreme,izgradilo se “samo” 120 derivacionih mini hidroelektrana od nekad planiranih 856,  koje danas,sve zajedno, daju 1 odsto ukupno proizvedene električne enegije u Srbiji.

“Uspelo se” i kod nas, u Kraljevu .

Naši, investitori  iz Kraljeva, su ,za sada, izgradili 10 derivacionih mini hidro elektrana,mahom na teritorij grada Kraljeva i opštine Raška. To je ,na sreću, malo više od 10 odsto  lokacija identifikovanih u lokalnim prostornim planovima ove dve lokalne samouprave ,koji su usvajani daleko od očiju javnosti ili  uz učešće njenog manjeg “podobnog” dela.

Koliko vlasnici mini hidro elektrana zarađuju ne zna se tačno,moguće je približno izračunati, ali ono što se zna je da je prosečna cena gradnje  derivaciome mini hidro elektrane od 1000 do 1200 eura po kilovatu snage dobijene dozvolom za gradnju.

Činjenica da se dozvole izdaju na period od 12 godina ,po sistemu važećem još od 2013 godine,omogućava da se investicija u derivacionu mini hidro elektranu  otplati za nešto malo više od polovine tog vremena a da ostatak vremena radi za dobit i dobrobit investitora,što znači da se radi o novcu o kome ogromna većina građana može samo da mašta što je još jedan dokaz o zanemarivanju opšteg-javnog interesa pomenutog na početku ovog teksta.

Nama  ostaju zarobljene ili presahle reke o čemu rečito govore i primeri koji su se čuli u Kraljevu,na tribini  “Reka čeka spas od čoveka”,poput onog da od 370 litara vode u sekundi izmernih pre vodozahvata na reci Gokčanici ,posle vodozahvata meri samo 29 litara vode u sekundi ili na Brezanskoj i Šošaničkoj reci gde je napravljen cevovod dužine 3,5 kilometra pa je protok vode sa  200 litara u sekundi, u koritu reke opao na 17 litara.

Još je gora situacija u okolini Jošaničke Banje gde  su tokovi Jošanice,Samokovke I Gobeljske reke  ucevljeni u dužini od preko 27 kilometara što je polovina njihovog vodotoka.

Njihova sudbina je bila povod da se o tome razgovara pred  Međunarodnim tribunalom  za zaštitu prirode  ali je ročište prvobitno zakakazno za januar prošle godine u Marseju odloženo zbog pandemije korone….

Ono što je još jedna karakteristika predhodne decenije kada se radi o gradnji malih hidro elektrana,pored već pomenutog  blagonaklonog odnosa donosilaca odluka na svim nivoima državne vlasti,jeste i pojava samoorganizovanje lokalnog stanovništva koje je ,uvideši i uverivši se u svu pogubnost takvih graditeljskih “poduhvata” počelo sa pružanjem otpora daljoj gradnji na mnogim lokacijama širom Srbije.

Tek taj probuđeni aktivizam građana ,koji je, kasnije, dobijao i podršku delova stučne javnosti i akademske zajednice uticao je na donosioce odluka da ,najzad, počnu da uključuju javnost ,bar delimično,u procese kreiranja javnih politika u sektoru energetke.

Ako se, posle decenija pogrešnog  odnosa  vlasti  prema prirodi i prirodnim resursima uzrokovanog neuvažavanjem opštih-  javnih interesa, naučila neka lekcija onda se ona ,pre svega, odnosi na potrebu  podržavanja i snaženja lokalnih inicijativa i (samo) organizovanja građana okupljenih oko  različitih vidova njihove borbe za očuvanje zdrave životne sredine.

Kroz ovaj “poligraf” kojim će se meriti  podrška i snaženje prava građana na zdravu životnu sredinu, prolaziće u godinama pred nama, hteli to ili ne, svi akteri na društvenoj sceni.

Političke partije pre svih.

Preuzeto sa portala Ekovizije

https://www.ekovizije.com/