Ubistva dece,mladih ljudi u Beogradu i Mladenovcu  paralisala su Srbiju. Zanemeli su građani Srbije,od tuge,bola,straha,brige i neizvesnosti pred danima koji dolaze , šokirani bezumnim aktima nasilja koje su počinila dva mlada čoveka.Čini se da je jačina emocija građana izazvana bezumnim,pojedinačnim, aktima nasilja veća nego pre dve decenije kada je ,takođe s proleća, otpočela bezumna agresija  kao akt kolektivnog nasilja NATO zemalja ,predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama, nad Saveznom Republikom Jugoslavijom,posebno surovo nad Srbijom .

U mnogo čemu se ta dva akta  bezumnog nasilja ne mogu porediti osim u snazi emocija koje su proizveli.Pre svega,posledice nisu za poređenje ali među uzrocima,moguće je tražiti nasilje,bilo ono kolektivno ili individualno, kao  zajednički imenitelj i kao „oprobani metod“ razrešavanja konfikata, koji uzrokuje najjače, individualne i kolektivne strahove.

U prirodi je čoveka kao individue, ali  i zajednica koje on tvori sa drugim ljudima,uključujući tu i državu, da posle akata nasilja koji su uzrokovali iskonske,egzistencijalne,strahove počne  zalečenje posledica i  traganje za uzrocima koji proizvode nasilje.Jer,život ide i nameće potragu za odgovorima na pitanja: Kako i kuda dalje?

Dugo, koliko  traje i ljudska civilizacija,istorija svedoči  da se nasilju, kao metodu za rešavanje konflikata i sukoba,  olako i često  pristupa te da je ono konstanta ,bilo kao   individualna ili kolektivna ljudska aktivnost.

Trebalo bi da aktivnosti,vaspitanja i obrazovanja,bilo da ih sprovodi porodica,verske institucije ili država ,kao svoju dominantnu komponentu  prožetu kroz sve metode koje se koriste u tim procesima,imaju smanjivanje broja uzročnika izazivača nasilja.

Da tako bude,pored znanja , iskustva, institucija i želje za tako kompleksnim ,multidisciplinarnim i multisektroskim aktivnostima, potrebna je i volja. Pojedinačna i ona druga, kolektivna, koja se oblikuje različitim metodama.

U tom poslu kreiranja  volje kolektiva  ljudi koriste i dijalog – razgovor  u kome se slobodno ,bez ustezanja i po unapred definisanim pravilima, iznose činjenice i stavovi na bazi koji se definišu predlozi za akcije i aktivnosti. Sam taj proces dijaloga-razgovora utiče pozitivno na kreiranje  volje kolektiva-zajednice. Bez kolektivne  volje  nema ni aktivizma zajednice neophodnog za ostvarivanje opštih ciljeva.

Ovako koncipiran razgovor-dijalog o temama od opšteg interesa proteran je iz našeg javnog prostora .Najveći doprinos tome,tokom naše, još uvek neokončane ekonomske i društvene tranzicije,  dale su ,na razne načine,činjenjem i nečinjenjem,  političke stranke  u Srbiji.Ustrojene  kao jasno struktuirane interesne grupe, kojima se, različitim mehanizmima, pre svega onim iz palete ekonomske prekarnosti,upravlja iz centara van njih, tom proterivanju primarno  doprinose.

Ideologije su zamenili stranački „copy-paste“ programi a konstantna propaganda,uz obilato korišćenje tehnoloških novotarija u medijskoj sferi, služi da dezorjentiše i obeshrabri pojedinca na bilo kakvu akciju usmerenu ka konstituisanju neophodne kolektivne volje za ostvarivanje opštih ciljeva.Posebno ako takve aktivnosti pojedinaca i manjih društvenih grupa  nisu kontrolisane iz tih parapolitičkih ,kvazi državnih centara, u kojima stoluje ona moć koju bi samo država trebalo da ima.

Tako ustrojene političke stranke deformišu državu, institucije i sisteme koje je  čine, promovišući nepoštovanje opštih interesa u odnosu na partikularne i lične.

Životno važnih resursa,vazduh i vode, kakvog takvog kvaliteta, imamo još uvek. Konzumiramo ih, i na taj način  svedočimo ,sebi a i drugima, da smo „kao živi“….

 A da li smo stvarno ili ,samo, „kao živi“  najviše  zavisi od toga da li znamo da razgovaramo,na pravi način,  o svi bitnim pitanjima od opšteg interesa. Hoće li nas   akti  bezumnog, pojedinačnog nasilja iz Beograda i Mladenovca dovesti  do toga da ,vrlo brzo, odlučimo   da li  nastavljamo  prakse  iz prošlih decenija naših života,kada je ugašen ili ugušen svejedno, svaki društveni dijalog  i svaki civilizovani razgovor na temu   antagonizovanih potreba i mišljenja pojedinaca i društvenih grupa? Ili ćemo  nastaviti po starom? Videćemo i osetiti uskoro.

Takvu odluka je ,u danima koji dolaze,pred svakim od nas.O tome treba da,ako znamo,  odlučimo  samostalo najpre svako za sebe,potom u krugu najbližih , pa redom….

Bez preteranog osvratanja na našu prošlost jer, iz nje,na žalost, skoro da nemamo šta naučiti  kada je reč  o demokratiji  kao uslovu svih uslova za opstanak naroda i države  Srbije na ovim prostorima!