Treće izdanje dragocene istoriografske knjige „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“ autorke   Silvije Krejaković , objavljeno kao prvo delo u novouspostavljenoj ediciji Muzeja žrtava genocida, pod nazivom Sine ira et studio (lat. – bez gneva i pristrasnosti) dolazi  pred javnost u pravi čas, jedan je od zaključaka koji se nameće posle sinoćne promocije održane u Narodnom muzeju u Kraljevu.

A pravi čas je ,mada ,možda ne bi bilo preterano reći  i zadnji je čas , jer se, kao društvo i kao narod, suočavamo ,kako to sinoć reče istoričar dr Dejan Ristić, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu, sa posledicama apsolutnog neznanja i nezainteresovanosti za ono šta nam se desilo pre samo osamdeset godina.

Brojni su ishodi  te naše „kulture zaborava“ poput raznih primera   činjenja ili ne činjenja prema, i na, mestima kolektivnog stradanja  tog istog naroda u  ne tako dalekoj prošlosti, koji se ,na dnevnom nivou, prijavljuju  Muzeju žrtava genocida.

Zato je dr Ristić sinoć rekao kako oseća potrebu da,  baš ovde ,u Kraljevu,u kome se desio zločin protiv čovečnosti, koji po svom istorijskom i svakom drugom značaju prevazilazi okvire jednog grada i jedne države, podeli svoju zabrinutos i upitanost u kom pravcu mi, kao društvo ili narod , idemo ako smo spremni da umesto kulture sećanja negujemo „kulturu“ zaborava?

„U Kraljevu se desio jedan, pravno kodifikovani i sprovedeni zločin od strane jedne države prema pripadnicima naroda ,druge, okupirane države koji ,na žalost nije kodifikovan kao genocid jer su ,tek kasnije, doneti prvi međunarodno pravi akti o genocidu pa nije bilo moguće, zločin u Kraljevu ili Kragujevcu ,kasnije retroaktivno tako kodifikovati.Tačnije iako je i bilo nekih prilika, na nekim zakasnelim suđenjima pojedinim pripadnicima nemačke vojske kasnih četrdesetih godina prošlog veka, one su propuštene“ rekao je dr Ristić. On je , tu svoju tezu o nedovoljnom bavljenju naše istorijske i pravne nauke temama  masovnog stradanja srpskog naroda tokom XX veka a posebno tokom II svetskog rata, potkrepio i podacima o broju doktorata na ove teme  i broju istoričara koji proučavaju ovu oblast zaključivši da „kao što mi pretke kažnjavamo zaboravom i nas će naši potomci kazniti zaboravom“.

Silvija Krejaković autorka knjige „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“ je podelila svoja sećanja i dileme sa kojima se suočavala tokom svog višedecenijskog rada na ovoj knjizi sa brojnom publikom na promociji.

Svoju zabrinutost o zaboravu kao dominatnoj karakteristici našeg   društva, koji, kada su u pitanju masovna stradanja nevinih  civilnih žrtava tokom II svetskog rata na prostoru Srbije, poprima ozbiljne razmere, Silvija je iskazala citirajući svog starijeg kolegu istoričara i profesora Đorđa Stankovića – Čemu podušja, čemu pomeni ako ne znamo kome ih posvećujemo?

Kraljevčani ,zahvaljujući njenom radu znaju, sa docnjom dugom preko pola veka, imena i prezimena  , do sada tačno utvrđena  ,za 2.198 stradalnika.

Ali,na žalost,ni jedno od tih imena još uvek nije ,na bilo koji način,upisano na bilo kom delu memorijalnog kompleksa nazvanog „Groblje streljanih 1941.godine“.

Memorijalnog kompleksa koji  ,takođe,duže od pola veka stoji nedovršen.

I kao što to reče, već citirani, dr.Dejan Ristić „Cilj okupatora je bio da poništi jednu naciju a mi ,našim odnosom,prema žrtvama masovnih stradanja tokom II svetskog rata,kao da nastavljamo tu tendenciju.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.