Beleška s povodom..

Subota, 24.april,2021…

 Svetski a i naši mediji od jutra izveštavaju o godišnjici početka velikog pogroma nad Jermenima u Otomanskom carstvu. Tog dana 1915. godine, u Carigradu, su  započela hapšenja istaknutih jermenskih intelektualaca. Tokom narednih osam godina turska vojska i policija, pomognute kurdskim plemenima, ubile su oko milion i po Jermena….

Oglasio se ,juče, tim povodom, i američki predsednik Bajden označivši u ime službene Amerike,po prvi put posle 106 godina, zločin nad Jermenima za genocid.

Poruke „Budi Jermenin! „Budi živ!”, „Žive Jermeni. Živi Jermenija. Živi jermensko pitanje!” ,bez sumnje, su uticale da osetim potrebu i da se ,postaknut takvim informacijam,baš juče, zaputim do mesta,koje je,pre osam decenija, bilo stratiše  mojih sugrađana… Do Spomen parka ili kako to, zvanično, na ulazu piše : „Groblja streljanih 1941 godine“.

U takvom raspoloženju,ništa prirodnije nego  biti  na nekom takvom mestu,oprhvan osećanjima i zapitanostima…Kako? , Zašto!?, Dokle?

Osećanja tuge  i razočaranosti  pri susretu sa mestom udaljenom ne više od pola kilometra od centra Kraljeva gde su su pripadnici 749. i 737. puka 717. divizije Vermahta, od kojih su 2/3 činili Austrijanci , u petodnevnom bestijalnom orgijanju,od 14 do 21.oktobra 1941.godine streljali 2194 osobe, nije mogao da odagna ni preleipi,prolećni dan.

Gotovo neverovatno zvuči podatak da je broj tačno stradalih imenom i prezimenom utvrđen tek krajem XX i početkom XXI veka, sedam decenija posle tragičnih događaja.

U decenijama posle rata umesto insistiranja na utvrđivanju imena i prezimena stradalih prilikom obeležavanja takvih datuma i u Kraljevu i u Kragujevcu  insistiralo na svojevrsnoj mitologizaciji tih događaja u funkciji snaženja narativa,  vladajuće ideologije, ali delom i u funkciji prikrivanja nemara prema istorijskoj građi i dokumentima od strane onih čiji je posao da je čuvaju, obrađuju, tumače i javnosti interpretiraju.

Biliži se oktobar 2021 godine…

Osam decenija je prošlo  a mi se,i dalje, ponašamo,sudeći po tome  ,u kakvom je stanju  naše stratište, kao nedovršeni i neodgovorni ljudi.

Kao da nismo čuli za izreku Džordža Santajane, španskog filozofa i pesnika s kraja XIX veka, koji je rekao da su oni koji ne pamte prošlost osuđeni su na to da je ponove.

Vreme,osam decenija  od tragičnog događaja, burne društvene promene   i izumiranje  preživelih streljanja u Kraljevu, utiču , uprkos brojnim učinjenim naporima od strane  istoričara, kulturnih poslenika , države i lokalne samouprave  da sećanje na  te dane i tragično stradanje kraljevčana  u oktobru 1941 godine bledi.Slično je i sa drugim datumima, događajima i mestima…Polako,ali sigurno tonu u neku vrstu zaborava.

Brojnim i često vrlo kontroveznim promenama u nastavnim programima i planovima  za osnovne i srednje škole ,u proteklim decenijama, dodatno se   nesvesno uticalo na slabljenje pamćenja na ovaj  i slične događaje iz naše prošlosti.

I mi,mediji, smo takođe dali svoj „doprinos“ takvim procesima  jer se temom kraljevačkog stradanja i sličnim temama iz naše prošlosti bavimo sporadično,uglavnom uoči datuma kada se ,na razne načine,obeležavaju takvi događaji.

Stoga neka ovih nekoliko redaka zabeleženih povodom stradanja drugog, nama bilskog  Jermenskog naroda, posluže za opomenu i nauk svima a posebno  čelnicima lokalne samouprave da je „dvanaest i pet“ za promenu odnosa  i prema Spomen parku i prema načinu na  koji obeležavamo sećanje na stradale sugrađane.