U karaljevačkom Domu Vojske javnosti je , pre dva dana, predstavljen roman „ Trideset slavnih“ književni  prvenac   autora Dragana Pajovića . Recenziju za ovaj roman naslovljenu kao „Roman potreban istoriji “ potpisao je dr.Miodrag D.Ignjatović a izdavač Udruženje književnika „Umetnički horizont“ iz Kragujevca je nominovalo Pajovićev roman za ovogodišnju NIN-ovu nagradu za književnost.

Iako se , iz prvog ,površnog čitanja naslova može ,pogrešno, zaključiti da se ovaj roman napisan u četrnaest poglavlja bavi tim brojem individualnih ličnosti ,reč je  ,ipak, o delu koje je autor  ,u celini , posvetio opisu prvih trideset godina posle okončanja II svetskog rata.

Zato dr.Ignjatović u svojoj recenziji , pored ostalog , kaže: „autor koristi opštepripadajuću istorijsku građu ,u ovom slučaju gotovo postupkom istoričara koji sve što kaže želi i da dokaže.“

Složenu temu,opis jedne epohe, autor , iako  početnik u književnosti,  uspešno realizuje koristeći se ne malim iskustvom u novinarstvu siticanom u Francuskoji i Srbiji , gradeći imaginarni svet glavnih junaka ,pristiglih u Pariz , „grad svetlosti“,  sa raznih kontinenata i  strana sveta , (do)vođeni različitim , ličnim,  motivima ali sa sličnim snovima ,da mogućnosti koje ,u tim prvim posleratnim decenijama sveopšteg prosperiteta ,pruža taj čudesni,čarobni i zavodljivi grad , iskoriste  kako za lečenje svakolikih , ličnih ,  rana tako i kao pravo mesto za neki svoj novi  novi početak. Početak novih života koji ,velikim delom, ma kako to na izgled bilo paradoksalno , sadrži i teženje za povratak ,imaginarnog i  realnog izgubljenog u njihovim životima.

Draganu Pajoviću je lično poznat taj osećaj jer je  krajem šezdesetih ,kao trinaestogodišnjak, „odveden u Pariz“ iz Kraljeva ,kako on to voli ,danas ,da kaže .Tamo je nastavio započeto školovanje sve do polaska na fakultet , kada se , kako ,opet,on to kaže „zbog sukoba sa jednim od roditelja,uzrokovanih različitim pogledima na život i svet ,vratio za Beograd gde ,početkom osamdesetih  upisuje književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.No, iako Beograd tada poprima obrise kosmopolitskog grada ,pre sveg kroz različite vidove muzičkog i drugog ,umetničkog,stvaralaštva on ,tada ne biva dovoljno snažan magnet da Pajović ne poželi da se vrati u Pariz . Po ,povratku, počinje studije na Sorboni ali i kreće vodama privatnog biznisa u različitim oblastima.

Od 1988 godine ,počinje da se bavi novinarstvom ,najpre kao dopisnih tadašnjeg studentskog časopisa „Pogledi“ koji je izlazio u Kragujevcu a potom i na radiju „Solidarnost“ u okviru koga je radio emisiju „Koridor“ (Srpski radio čas). U tom svojstvu i tih godina koje su predhodlike početcima višestranačja u ondašnjoj Jugoslaviji sreo je ,  i razgovarao sa gotovo svim značajnimj umetnicima koji su , tada živeli u Parizu, kao što su to slikari Veličković, Đurić ,Omčikus ,književnici ,Vidosav Stevanović i Milovan Mića Danojlić.. U njegovoj emisiji bili su ,kako nam kaže, gotovo svi ondašnji opozicioni prvaci iz Srbije ,osim Zorana Đinđića.

Dragan , tako, već tri decenije živi na relaciji Pariz –Kraljevo a ,zdanjih godina,počeo je da gradi kuću u selu nadomak Ivanjice u kojoj će ,provoditi sve više vremena pišući,jer njegov književni prvenac je tek  početa trilogije koju  namerava napisati.